Te godine proleće je bilo rano, sneg je već nestao u martu. Ganna Pavlovna je pregledala svoj vrt, kada je iznenada primetila devojčicu tinejdžerku kod kapije. Bila je obučena u jednostavnu haljinu, jesenje čizme i laganu jaknu. Bilo je očigledno da se smrzava. Ganna je pozvala devojčicu u kuću, ponudila joj topli čaj i počela da je ispituje:
— Kako se zoveš?
— Olena…
— Šta tražiš ovde? Koga tražiš? — Ganna je gurnula tanjir s keksom bliže devojčici.
— Vi ste Ganna Pavlovna Demčenko? — upitala je Olena, a Ganna se iznenadila.
— Ja sam. Šta ti treba? — odgovorila je Ganna.
Tada je devojčica počela da plače.
— Mamice moja, tako sam te dugo tražila… — jecala je Olena.
Devojčica je ispričala kako je dugo tražila adresu svoje majke i konačno je našla. Nikada nije videla svoju majku, ali je uvek verovala da će je ona dočekati s radošću. Ganna je bila pomalo zbunjena, ali je nakon kraćeg razmišljanja shvatila da je to možda njena šansa za sreću. Zagrlila je devojčicu i odlučila da joj bude prava majka.
Tako su počele da žive zajedno. Ganna je sve obezbeđivala Olenu, a Olena joj je uzvraćala ljubavlju. Ganna ju je oblačila, mazila, razmazila poslasticama, plaćala joj školovanje. Kada je Olena odrasla, udala se za dobrog mladića i rodila sina. Ganna Pavlovna nije mogla da se suzdrži od sreće; obožavala je svog unuka.
Tek na samrti, Ganna je priznala da joj je lagala sve te godine. Nikada nije imala decu. Ali kada je videla Olenu, odlučila je da je to Božji dar. Izvinjavala se zbog svoje prevare. Ali Olena nije tražila ta izvinjenja — bila je srećna što ju je sudbina obmanula s adresom. Biološka majka joj nije bila potrebna jer je Ganna Pavlovna postala njena prava majka.
