— Spremi se, vojniče, — rekao je starešina, — sutra ideš kući. Spakuj stvari, sutra se opraštamo.
Bio sam presrećan, jer sam se vraćao kući 7 dana ranije. U mojoj glavi su se već vrteli prizori kako će se Julka obradovati kada me vidi.
Julija je tada još bila moja devojka. Tačnije, tako sam mislio. Dolazila je na retke posete, ali polučasovni susreti nisu bili dovoljni, samo sam još više čeznuo za njom. Ali razumeo sam da ona studira i da ne može stalno biti sa mnom.
I tako, sledećeg dana, oprostivši se sa momcima, nakon doručka krenuo sam ka stanici da uhvatim voz. Put je trajao dva sata. Odmah po dolasku kupio sam dva buketa – jedan za mamu, drugi za Juliju, a zatim sam uzeo mamine omiljene eklere i požurio kući.
Sa mamom sam seo na nekoliko minuta, a onda odmah krenuo dalje, ka Juliji. Mama me je razumela i samo mi se nasmešila u prolazu, čak me nije ni zaustavljala.
Svratio sam u prodavnicu, kupio njene omiljene čokoladice koje je uvek nosila sa sobom i za desetak minuta već sam stajao pred njenim vratima sa cvećem i čokoladama.
Vrata dugo niko nije otvarao, a onda ih je otvorio nizak momak u bade-mantilu sa šoljom kafe u ruci.
— Ko si ti? – upitao je.
Odgurnuo sam ga u stranu i ušao u dnevnu sobu. Julija je ležala na kauču, ali kada me je ugledala, odmah je ustala i počela da se izvinjava uz reči „Nisi to dobro shvatio“.
Aha, nisam dobro shvatio… Bacio sam cveće i čokolade u stranu i otišao odatle. Nikada nisam sumnjao u nju… a trebalo je.
Otišao sam u park, seo na klupu i sa kamenom facom gledao u pod.
Tada mi je prišla devojka u kratkoj suknji, izgužvanoj crnoj majici i raščupane kose.
— Mogu da sednem? — Nije ni čekala odgovor, već je sela pored mene, — zamisli, moj dečko me je upravo ostavio. Kaže da ga ne motivišem. Ma neka ga. A zašto si ti tako potonuo?
Razgovorili smo se sa Katarinom, tako se zvala. Pozvao sam je u kafić u blizini, i od tog trenutka se više nismo razdvajali.
Jedino mi je žao što sam potrošio vreme pre nego što sam je upoznao na pogrešne ljude…
