Svakodnevno se vraćam kući automobilom, veoma umoran. Pored lečenja ljudi, često slušam njihove životne priče. Posebno se stariji ljudi žale na svoj život. Tako da se emocionalno iscrpljujem.
Vozio sam se putem kasno uveče i ugledao devojku s velikim koferom kako pokušava da zaustavi auto, ali niko se nije zaustavio. Bilo mi je žao nje, pa sam odlučio da je povezem. Ispostavilo se da treba da ide do susednog sela. Tokom vožnje razgovarali smo.
Otkrih da je ona studentkinja koja studira za učiteljicu. Uveče radi u kafiću. Međutim, gazda kafića ju je prevario i nije joj isplatio platu, a ona nije imala čime da plati za iznajmljenu sobu, pa su je izbacili s njenim stvarima.
Morala je da se vrati bratu u selo.
Nemaju roditelje, oboje su siročad. Ali ni kod brata ne želi posebno da ide, jer njegova žena ne voli goste. Svaki put kada sednu za večeru, ona doslovno posmatra koliko sestra jede. Živeti s bratom zbog njegove žene je veoma teško, ona je stalno nezadovoljna, žali se i stvara svađe ni iz čega.
Slušao sam ovu devojku i shvatio da priča vrlo iskreno, govori samo istinu. Njeno ime je Oksana, a meni se to ime veoma sviđa. Tada sam skupio hrabrost i rekao:
-Razumem da se poznajemo samo sat vremena, ali želim ti dati malu ponudu. Ne plaši se, prvo razmisli, a zatim mi daj odgovor.
Nisam oženjen, živim sam. Imam slobodnu sobu koja je ranije pripadala mojoj majci, a sada je prazna. Mogla bi da živiš kod mene, pogotovo što je od mog sela bliže gradu i univerzitetu nego od sela tvog brata. U zamenu bi samo trebala da čistiš u kući i pripremaš večeru.
Dolazim s posla kasno, veoma sam umoran i nemam vremena. Oksana je malo razmišljala, pogledala me i pristala. Bio sam toliko srećan, devojka je bila lepa, veoma lepa. Tako smo počeli da živimo zajedno. Postepeno je nastala romantična veza, a za pola godine smo se venčali. Tako sam na putu pronašao svoju nevestu.
