Sinko, uzmi me kući, uzmi me, sinko. Prisloniću se negde u kutku, usta ću pokriti maramom da ne kašljem, i probaću da prođem nekoliko dana u rodnoj kući 09.07.2023. Vasja, uzmi me na Vaskrs kući, uzmi me, sinko. Prisloniću se negde u kutku, usta ću pokriti maramom da ne kašljem, i probaću da prođem nekoliko dana u rodnoj kući, gde zidovi leče.
Ovde ne mogu izdržati. – Ti, oče, kao dete. Toplo ti je, čisto je, imaš šta da jedeš, još nešto ću doneti iz kuće, kupiću lekove. – Ne želim da jedem, Vasja, već godinu dana nisam bio kod kuće, – stari Petar pokušava da pogleda sinu u oči. – Samo sam ja ostao u palati, sve su odneli kući. – Pa dobro, dobro, do praznika su još četiri dana.
Dobiću te. Vasja se okrenuo prema prozoru, a srećni Petar je počeo da hoda po palati, govoreći sinu da mu je već mnogo bolje. Ostavši sam, pogledao je kroz prozor. Proleće… plačljive vrbe, koje je neko posadio u dvorištu bolnice, procvetale su i zazelenile.
Svuda je tako tiho. – Ipak, nisu svi rođaci uzeli na praznike, ostaju teško bolesni i oni koji nemaju nikoga. Usamljenost je ponovo počela da obavija Petra i nesnosno steže u grudima. – Kako izdržati još četiri dana? Kada dođem kući, odmah ću otići na groblje kod Marije. Marija, srce moje se raspada na pomisao da te nema. Lagani oblaci plove i plove plavim nebom, to se nagomilavaju, to blednu, i odjednom nestaju u beskraju. Bele navlake na bolničkim krevetima, miris lekova i tišina, nesnosno guše, iskrvave dušu koja se vadi na domaće dvorište, gde se pojavio prolećni cvet.
– Bože, Bože, vrati me kući, šumi bor pored kapije i od tuge sivi Marijina grobnica, vrati me na dan-dva, a onda radi sa mnom šta hoćeš, – šapće Petar, zagušljivo kašljući. – Viročka, dovešću tatu na praznike kući, – Vasja je blago pogledao ženu u oči, pokušavajući da je zagrli za ramena. Vera je nervozno pomerila rame i oslobodila se iz zagrljaja.
– Znaš da je tvoj tata bolestan od tuberkuloze i može zaraziti celu porodicu. – Ali lekar je rekao da već dugo ne izbacuje tuberkulozne bacile. Dakle, nije zarazan za ljude koji su oko njega. – Da li veruješ lekarima? Uopšte nikome i ničemu više ne verujem. Ovi lekari sada ništa ne razumeju. Zar lekar brine za nas? Više bolesnih – više novca.
Da li želiš da nas osudiš na večnu bolest i propast? Vera je ćutala i do večeri nije progovorila ni reč sa Vasijom, a noću je dugo plakala, žaleći se da je Vasja ne voli. On je privijao ženu uz grudi, ljubio njeno lice mokro od suza, molio je za izvinjenje i ponavljao da se ništa neće desiti ocu ako ostane na praznike u bolnici.
U subotu Petar nije odlazio od prozora. Sa bolom je posmatrao kako sunce prelazi nebom, i na listove, na zelene izbojke trave, i na prelepe mlade rode koje su kružile visoko- visoko. – Do večeri je još daleko, doći ćeš po mene, sinko, doći ćeš, Vasja. Negde u crkvi su pripremili Plakhticu. Marija je od petka do subote uvek celu noć sedela pored Plakhtice.
– Zašto su nas, Isuse, razapeli? – reče Petar glasno. – Za naše grehe, a ne za Tvoje, jer si Ti bio bezgrešan. Bezgrešan, a umro u takvim mukama da nas, grešne, spasi. Kakve neljudske muke si trpeo.
Oprosti mi što se žalim, i ne ostavljaj me samog, ne ostavljaj me. Čuo sam kako lekar reče sinu da može da me uzme na nekoliko dana kući, da više nisam zarazan. Sunce je počelo da se naginje ka zalasku, šaljući poslednje zrake na mlade krošnje.
Doneli su večeru – mlečnu kašu, čaj i parče hleba. – A zašto te nisu uzeli kući? – starija žena koja je donela hranu, saosećajno je pogledala bolesnika. Nije odgovorio, jer je žalost stegnula grlo. Kada je malo kasnije ušla da pokupi posuđe, videla je da se nije dotakao hrane. Teško uzdahnuvši, odnela je sve u kuhinju. Petar je na trenutak osetio prisustvo u palati svoje preminule žene Marije.
Ovo osećanje je bilo tako snažno da je skoro izgubio svest. U grudima ga je probijala očajna bol, svet je nekako čudno zatreperaо, a pogled nije mogao da skrene s plačljive vrbe koja je tako tužno spustila svoje prelepe cvetne grane. Prislonio je vruću obraz na hladnu jastučnicu i tako ležao do jutra, ne zatvarajući oči.
Mesec je provirivao kroz veliko okno, to se skrivajući iza oblaka, to izranjajući, bacao svoj hladni odsjaj na bledo, iscrpljeno bolesno čelo i na suve sjajne oči, u kojima se odražavala neizreciva tuga. Rano ujutru na Vaskrs Vasja je sa Verom i osmogodišnjim Romanom otišao u crkvu. Nakon Božanske liturgije želeo je da ide u bolnicu, ali je došla u posetu Verina rodbina.
Do večeri su svi sedeli za bogatom prazničnom trpezom, pozdravljajući jedni druge sa Praznikom, pevali su „Hristos Vaskrse!“ Vasja je u grudima osetio takav neizreciv tuga, nije izdržao i izašao napolje. U crkvi su zvonili na čast praznika, a tuga se pretvarala u strašnu duševnu bol koja je mučila srce.
Setio se kako je nekada, baš na Vaskrs, kao desetogodišnji dečak ležao posle operacije slepog creva u reanimacionom odeljenju. Niko od rodbine nije mogao da ga vidi, ali je tata ceo dan stajao pored prozora. On se smeškao Vasji kroz suze, modelovao životinje od plastelina i pokazivao mu. Lekar je tjerali tatu od prozora, on je odlazio, ponovo se vraćao i stajao dok Vasja ne zaspi.
Probudivši se sledećeg dana u zoru, dečak je ponovo video oca kako proviruje kroz prozor. Do danas ne zna gde je tada tata spavao. Nakon što su ispratili goste, Vasja je tužno sedeo još oko sat vremena, a zatim otišao na spavanje. Ali nije mogao da zaspi. Vera se prislonila uz njega, ljubila ga i toplo šapnula da ga voli.
Ujutru, pripremajući za tatu torbu sa hranom, stavila je ukusnu kobasicu, skupocene bombone i nekoliko najboljih mandarina. Vasja se osećao tako iscrpljeno, gotovo nije čuo njene reči. U bolnici je bio zapanjen tišinom koja je vladala u hodnicima. Nije čekao lift, već je otrčao stepenicama na sedmi sprat. Tatin krevet bio je prazan, samo su opruge crne, oštro kontrastirajući sa belim posteljinama
