Nekoliko nedelja posle našeg venčanja, svekrva je dovela muža u kuću. I to još s dvoje dece. Nama je sa mužem tada bilo potrebno da se preselimo. Pre nedelju dana bio je moj rođendan.
Odlučili smo da slavimo u našem stanu i pozovemo porodicu. Naravno, svekrva je bila pozvana. Počela sam da se pripremam za gozbu unapred. Muž mi je takođe puno pomogao. Doneo je sve namirnice i sredio stan. Meni je ostalo samo da pripremim hranu. Iseckala sam salate, ispekla piletinu sa krompirom, pripremila sendviče i hladne predjela u različitim varijantama.
Čak sam stigla i tortu da napravim. Pošto je bio radni dan, goste smo pozvali u osam sati uveče. Sat vremena pre toga, muž je došao po mene na posao i krenuli smo kući. Ušli smo u stan, a tamo – gozba u punom jeku. Svekrva, njen muž i njegova dva besposličara halapljivo su pojeli skoro sve što sam pripremila. Ostala sam bez reči od njihove drskosti. A šta ću s ostalim gostima? Kako da ih poslužim? Od očaja sam počela da plačem.
„Pa, konačno ste stigli. Mi smo već pojeli piletinu, samo još tortu ne možemo da nađemo. Igor je stigao gladan s posla, pa smo odlučili odmah da dođemo kod vas u goste. Zašto bih kuvala kod kuće, kad je već praznik?“ – gunđala je svekrva.
Skinula sam jaknu i otišla u kupatilo da se isplačem. A sada čime da poslužim svoje goste? Svekrva je ovo namerno organizovala. Znala je da smo pozvali goste. Kroz vrata kupatila čula sam muževljev glas:
„Mama! Odmah mi daj ključeve od stana, a vi brzo napolje iz moje kuće.“
Zalupila su se ulazna vrata. Zatim sam čula kako muž s nekim razgovara telefonom. Kada je završio, pokucao je na vrata kupatila:
„Sredi se. Idemo u restoran. Ovde blizu.“
Dok smo išli, muž i ja smo preko telefona preusmeravali goste u restoran. Praznik je prošao odlično. Iako smo ga organizovali na brzinu.
