Imam 35 godina i u braku sam 7 godina. Čak i pre venčanja, dogovorili smo se da ćemo živeti za sebe i bez dece, jer su deca velika odgovornost, i to nije za mene.
Muž se rado složio. Tokom 7 godina zajedničkog života oboje smo postigli dobre rezultate u profesionalnom smislu. Radimo na rukovodećim mestima, najmanje jednom godišnje putujemo na odmor u inostranstvo. Možemo sebi priuštiti skupu odeću, ukusnu hranu i sve što duša poželi. Sviđa mi se takav život.
Nakon 7 godina, mom mužu odjednom je postalo važno da ima dete. Pa, sve je bilo dobro i do sada. To nije za mene.
Već smo se dogovorili. S druge strane, volim svog muža i ne želim da ga izgubim. Zbog toga mu ne mogu reći “ne”.
Bojim se da će naći drugu ženu koja će s radošću roditi dete. A to ne želim. Tako da je sada moj glavni zadatak zadržati muža u porodici. Sviđa mi se život bez obaveza i vezanosti. A šta ako postanem mama?
Prvo ću morati da sedim kod kuće kada budem trudna, a zatim neću moći ići na odmor jer imam bebu. Muž ima dete iz prvog braka, ali želi da imamo zajedničko dete.
Ne znam šta da radim sada? Ne želim da menjam svoj život, a bojim se da ću ga odvesti od sebe. Za njega je sada to najvažnije. Kako mogu da mu kažem “ne”?
Želim da sve ostane kao ranije. Ali, dogovorili smo se. Zašto menjati uslove dogovora?
A 7 godina kasnije, on je odlučio da sve može da se promeni. Svesno sam izabrala takav život, pa sam ga i upozorila na to. Šta da radim sada? Kako da sačuvam porodicu i ne odstupam od svojih principa?
