Izgradili su kuću, osnovali domaćinstvo, odgajili sina. Potom se sin oženio i dobili su unuka. A kao što to obično biva, posla u selu je bilo malo, a perspektive nikakve. Svake godine, razgovori o preseljenju postajali su sve češći.
Ali Fajna se nadala da će sve ostati na nivou razgovora. Deca su pozivala roditelje da se preselijo s njima. Ali Fajna nije želela da u starosti napusti poznati život i preseli se u neizvesnost. I taj dan je konačno došao. Najviše su se stariji brinuli o unuku, kako će mu biti na severu. Živeo je s dedom i babom od rođenja i bilo im je jako teško da se odvoje od njega. Uvek su ostajali u kontaktu.
Najviše je zvao Andrušenka, unuk Fajne. Pricao je kako mu je prošao dan, o novim drugarima, vremenu, kako su se roditelji snašli na poslu. Stariji su se radovali za decu. A onda se dogodila nesreća. Fajna se razbolela. Pripremala je ručak i pala, prevrnuvši posuđe. Muž je dotrčao na zvuk.
Ležala je, zatvorivši oči, a ispod nje je bilo veoma teško. Došla je hitna pomoć i odvezli su Fajnu u bolnicu. Ispostavilo se da je to bio srčani napad. Vraćajući se kući, deda je odmah nazvao sina, nadajući se da će sve ostaviti i doći kući. Telefon je uzela snajka i javila da je otišao u tundru, na posao. „Nažalost, tamo nema mobilne veze“, rekla je. Ali je obećala da će obavestiti o bolesti majke čim bude mogla. Fajna je ležala u bolnici oko mesec dana. Kada su je konačno otpustili, nije joj bilo bolje.
Hodala je sagnuta, kao da nije živa. Fajna je čekala pismo od sina. Pisao je skoro svake nedelje. Napisao je da veze nema, ali postoji pošta. Pričao je o lepotama tundre, o vremenu, o životu u gradu. Pisao je da, nažalost, ni sam ne zna kada će moći da dođe. Fajna je čuvala ta pisma na noćnom ormariću i čitala ih bezbroj puta. Sa svakim danom njeno stanje se pogoršavalo.
Lekar nije mogao da pronađe uzrok takvog stanja Fajne, a pacijentkinja se odbijala da bude hospitalizovana.
Nakon nekoliko meseci, Fajna je umrla. Ležala je na svom krevetu, pritisnuvši uz grudi pisma sina. Na sahranu su došli unuk i majka. Tek tada su ocu rekli da mu je sin umro. Umro je istog dana kada je majci dogodio srčani napad. Nisu želeli da jave ovu vest, da ne bi uzrujali bolesnu baku.
Zbog toga su Andruša i mama smislili ovu ideju s pismima. Nakon nekoliko dana, u bakinoj noćnoj ormariću pronašli su pismo. Na njemu je pisalo „Za Andrušenku“ … Hvala ti, Andrušenka, za „pisma od sina“. Uvek sam mu govorila, uči od sina kako lepo da govori. Ne ostavljajte dedu samog. On vas voli, kao i vaša mama.
