Kada sam rodila dvoje dece, mislila sam da će, barem, oni brinuti o meni u starosti. Jer sam ceo svoj život posvetila odgajanju ćerke i sina. I pogrešila sam, jer sada, kada sam se razbolela i kada mi je potrebna nega, pošto ne mogu sama da se staram o sebi, niko od njih nije hteo da me uzme kod sebe i brine o meni. I to je veoma teško — znati da nisi potrebna svojoj deci…
Odgajala sam ih sama. Muž je preminuo kada se rodio naš sin, a tada smo već odgajali ćerku. Radila sam na dva posla kako bi imali sve. Oboje sam im obezbedila obrazovanje.
I to ne bilo kakvo, već visoko. Ćerka je stekla diplomu dizajnera, a sin inženjera. Oboje su se zaposlili na dobrim radnim mestima. Dok sam bila zdrava, uvek sam im pomagala sa decom. Imam dva unuka: Mihailo — ćerkin sin, i Andruša — sin mog sina. Vodila sam dečake na aktivnosti, uzimala ih iz škole.
Često su ostajali kod mene. Ali jednog dana, dok sam bila napolju, pozlilo mi je. Odveli su me u bolnicu. I tada su deca pokazala svoje pravo lice. Ćerka me je posetila samo jednom, a sin je uspeo samo da me pozove. Pustili su me iz bolnice posle nedelju dana i rekli da ne treba da se preterano naprežem, ali ubrzo su deca opet dovela unuke kod mene. A sa njima znate kako je: treba se igrati, kuvati, voditi ih na igralište.
Posle dva meseca, stanje mi se pogoršalo. Zamolila sam sina da me odveze na pregled, ali on je uvek bio zauzet, pa sam morala da zovem taksi. Moram reći, za penzionerku su to bile značajne troškove. Vreme je prolazilo, i jednog dana jednostavno nisam mogla da ustanem iz kreveta.
Pozvala sam ćerku, ali ona je bila na poslu i savetovala me da pozovem hitnu pomoć. Odveli su me u bolnicu. Od tada više ne mogu da hodam. Lekar je prilikom otpusta objasnio mojoj deci da ne smem ostati sama i da mi je potrebna nega.
Kod kuće su ćerka i sin dugo raspravljali ko bi trebalo da me uzme kod sebe. Ćerka je tvrdila da ima mali stan i da nema posebnu sobu za mene. Sin nije popuštao, govorio je da, iako ima veliki stan, njegova žena očekuje dete i da se verovatno neće složiti da njegova majka dođe kod njih. Bilo mi je tako sramota što sam proživela ceo život i nisam zaslužila saosećanje svoje dece. Prekinula sam ih i rekla im da oboje idu! Ne želim nikoga od njih da vidim!
Sjajno ću se snaći sama i ne želim da im budem teret. I otišli su. A ja sam ležala i plakala u jastuk. Kako je ovo moglo da se desi? Kako su se voljena deca pretvorila u sebičnjake? Zar sam ih tako vaspitala? Celu noć nisam mogla da zaspim. A kada je svanulo, bila sam u veoma depresivnom stanju. Čula sam kako se ulazna vrata otvaraju — i uplašila sam se.
Ispostavilo se da su deca juče otišla, a stan je celu noć bio otključan. A ja nisam mogla da ustanem. Došla je komšinica sa prvog sprata, dobra mlada žena koja sama odgaja ćerku. Došla je da me obiđe. Tako mi je bilo žao, pa sam joj sve ispričala. Ona je ponudila svoju pomoć, ali ako nisam potrebna svojoj deci, kako mogu da prihvatim pomoć od strane osobe? Ali komšinica je bila uporna. Donela mi je hranu i skuvana čaj.
Od tada ova samohrana majka brine o meni, a ja joj dajem pola svoje penzije. Od tog novca ona kupuje hranu i kuva. Ostatak novca ide na komunalne usluge i druge potrepštine. Sada moj život potpuno zavisi od strane osobe, a rođenoj deci je potpuno svejedno kako im je majka.
Povremeno se jave i odahnu kada saznaju da ima ko da brine o meni. Nikada nisam mislila da ću na kraju života doživeti takvu izdaju, i to od sina i ćerke. Odrasla sam nezahvalnu decu.
