Moj bivši muž je jednog dana jednostavno nestao. Shvatila sam da to nije bila nesreća, već smišljena akcija, već tog dana. Uplašena, počela sam da ga zovem. Telefon nije odgovarao. Tada sam proverila njegove stvari.
Sve je bilo na mestu, osim dokumenata i novca. Shvatila sam da je pobegao, ostavljajući me trudnu, samu. U iznajmljenom stanu za koji još nije bilo plaćeno. Nije mi bilo vreme za tugovanje. Počela sam da delujem.
Pre svega, uzela sam kredit i isplatila stan. Našla sam posao na pijaci. A kod kuće sam plela i prodavala svoje rukotvorine putem društvenih mreža. Posle poreza nisam ostajala kod kuće. Uzela sam ćerku sa sobom na posao na pijaci. Nedovoljno sam spavala, jedva sam sastavljala kraj s krajem, ali šta mi je drugo preostalo?
Posle dve godine počela sam da tražim drugi posao. Našla sam mesto prodavačice u supermarketu.
Plata je bila devet hiljada. Stvari su se poboljšale. Uspešno sam isplatila kredit. Postepeno sam napredovala u poslu: prvo su me unapredili u višeg prodavača, a nakon tri godine postala sam administrator prodajnog prostora. Plata je toliko porasla da sam uzela hipotekarni kredit i kupila dvosoban stan.
Na ličnom frontu nije bilo promena. Muškarci koji su pokušavali da mi priđu nestajali su čim su saznali za ćerku. Bivši se nikako nije javljao. Na pitanje ćerke: “Gde je moj tata?”, iskreno sam odgovorila: – Pobegao je kada sam zatrudnela.
Prošlo je deset godina. Jednog dana, izlazeći sa posla, ugledala sam svog bivšeg. Čekao je na mene. Ignorišući ga, prošla sam pored njega. On je krenuo za mnom. Pratio me je do stana. Počeo je da me čeka ispred zgrade. Nastavila sam da ga ignorišem. Tada je pokušao da priđe mojoj ćerki.
Devojčica se uplašila svog oca. Morala sam da stupim u razgovor s njim. – Šta ti hoćeš? – strogo sam ga upitala jednog puta. – Razumeo sam, došao sam da se izvinim, i… – rekao je. – Ne zanima me šta si razumeo. Odlazi od moje ćerke, plašiš je. Nestani i ne pojavljuj se više nikada. – grubo sam ga prekinula… Nama taj crv koji se boji odgovornosti nije potreban.
