“Šta, probudila si se, mila? I ti imaš trojke,” rekla je medicinska sestra u porodilištu sasvim mladoj devojci koja se oporavljala od anestezije. “Kako trojke? Na ultrazvuku su bila dvojica,” promrmljala je devojka zbunjeno. “Dešava se, jedan se sakrio iza drugog i nisu ga primetili,” odmahnula je medicinska sestra i izašla.
“Trojke… a nisam ni sa dvoje znala šta da radim,” vrtelo se u glavi mlade devojke. Nije nosila burmu, niko je nije posećivao, a cimerke iz sobe su odavno shvatile da ona nema nikoga. Samo je samohrana majka Vera znala da je neće pustiti u studentski dom ni sa jednim detetom, a kamoli sa troje.
Već je sve odlučila.
Vera je potpisala odricanje od dece i napustila porodilište čim se bolje osećala. Deca koju je majka napustila bila su srećna: jednu je usvojio bezdetni par lekara koji su radili u bolnici, a druge dve su odvezli u dom za nezbrinutu decu, gde su ih usvojili u prvom mesecu. Sve tri devojčice bile su zdrave i lepe.
Međutim, ubrzo je Vera počela da gleda na situaciju iz drugačijeg ugla.
Kasnije je shvatila da je postala majka troje dece i da bi mogla dobiti neku pomoć od fabrike u kojoj je radila, možda čak i sobu ili materijalnu podršku. Pomislila je na trenutak da bi nekako preživela.
Osećala je krivicu zbog svoje ishitrene odluke i odlučila da vrati svoju decu po svaku cenu. Ali, kad je došla u opštinski centar za socijalni rad, saznala je da su devojčice već usvojene i da joj neće dati nikakve informacije niti narušiti tajnost usvajanja. Direktor centra za socijalni rad je nagovestio da bi mogao prekršiti zakon za određenu sumu novca, ali je ta suma za Veru bila nedostižna.
Otišla je praznih ruku, ali se zaklela da će jednog dana pronaći svoju decu.
