Nisam mislila da bi se tako nešto moglo desiti meni. Moj muž i ja dugo smo čekali dete. I evo, bila sam u bolnici gde su mi rekli da ću za 7,5 meseci postati majka. Vratila sam se kući inspirisana, srećna. Ušla sam u kuću, ali me niko nije dočekao. U kuhinji je sedeo moj muž sa svojim roditeljima. Nešto su razgovarali.
– Kada ćeš već jednom završiti s njom? – govorio je svekar mom mužu.
Ušla sam i videla da su svi napeti, pa sam odlučila da razbijem tu atmosferu:
– Trudna sam! Čestitajte!
– Pa, Julija, mogla si prvo meni da kažeš, pa onda da obavestimo roditelje, – rekla je svekrva, a na njihovim licima nisam primetila nikakvu radost. Muževi roditelji su ustali i otišli, tražeći od sina da razmisli o nečemu, što tada nisam razumela.
I evo, rodila sam dete, a muž je s roditeljima došao po mene u porodilište. Prva stvar koju je svekar rekao:
– Pa, dobijaš porodiljsku naknadu, dobra je, zar ne… Mene daš.
Bilo mi je neprijatno da čujem takve reči. Ušla sam u auto, a razgovori o mojoj porodiljskoj pomoći nisu prestajali. Muž mi je rekao:
– Pa daj mu, neće da se smiri, vidiš i sama.
– To su moji i detetovi novci. Zašto bih ih uopšte njemu davala? – odgovorila sam.
Svekar je to čuo i rekao:
– Bolje da se ne ljutiš, već smo odavno našli našem sinu novu mladu. A porodiljsku daj, da popravim svog “Žigulija”, da nešto ostane tvom sinu.
– Mene vaš auto ne zanima. Ako želite da ga popravite, uradite to o svom trošku. Zaboravite na moju porodiljsku.
Od tada više ne razgovaram s njima. Umorila sam se da u svom stanu trpim takvo užasno ponašanje prema sebi i svom detetu. Radila sam ne da bih svoje pošteno zarađene pare davala nekom nerazumnom čoveku! Čoveku koji je tokom moje trudnoće tražio mom mužu novu mladu. A ni prema unuku se posebno ne privlače.
