A stvar je u tome. Svi uzimaju decu iz doma za decu, a ja sam odlučila da uzmem strinu iz doma za stare. Niko od prijatelja i komšija nije odobrio moj postupak. Svi su kao jedan okrenuli prst ka slepoočnicama uz reči:
— Sada su takva vremena, život je težak, a ti si još i uzela besposličara u kuću! Ali sam sigurna da sam postupila ispravno. To je moj život, i ja treba da donosim odluku kako najbolje. Ali je tužno što su se rođaci počeli drugačije ponašati prema meni, kao da ih molim za novac ili pomoć.
A ja ništa ne uzimam od nikoga. Ranije smo živeli četvoro: ja, moje dve kćerke i moja mama. Nažalost, pre 8 meseci, moje mame, koju smo svi jako voleli, više nema, i ostale smo nas tri.
Tokom ovih meseci, moja deca i ja smo shvatile da imamo još mnogo snage i vremena, i da možemo da ih potrošimo na pomoć drugoj osobi. Još iz škole sam imala bliskog prijatelja, koji je do 30. godine, umesto da zasnuje porodicu i karijeru, jednostavno upropastio svoj život. Najtužnije je to što je živeo kako je hteo, na penziju svoje majke.
Kada je prestala da mu je daje, jednostavno ju je smestio u dom za stare, nekako joj oduzeo stan, a novac potrošio. Nekoliko godina je živeo bez briga, ne uskraćujući sebi ništa, a zatim su novci nestali, a o mami nije ni pomišljao, bilo ga je briga za nju, čak nije ni znao da li je ona još živa.
Tetu Raju sam poznavala od malena, kao i ona mene. Jednom mesečno smo sa kćerkama išle kod nje u posetu i donosile različite poslastice. Teta Raja se radovala našim posetama kao malo dete, osim nas niko joj nije dolazio. Na moju ideju, kćerke su reagovale sa velikim pozitivizmom, a mlađa Svetlana, koja sada ima 5 godina, je čak veselo povikala: — Ura, ponovo ćemo imati baku!
Ali ne možete ni zamisliti kako je teta Raja reagovala na moju ideju! Plakala je od radosti toliko dugo da smo je morale smirivati. Sada je prošlo skoro 2 meseca otkako živimo sa bakom Rajom u savršenom skladu.
Svi je volimo, a ona nas. Samo ne možemo da shvatimo odakle baki, koja već ulazi u osmu deceniju, toliko energije. Ustaje svakog jutra u 6, a mi se budimo uz miris sveže pečenih palačinki ili uštipaka. Ona obavlja sav kućni posao, iako je ja ništa ne molim.
Peri sudove, sprema nam ukusna jela. Predaje mi celu svoju penziju da kupujem namirnice i plaćam račune, jer ona ne ide u prodavnicu, teško joj je. A rođaci su čak prestali da dolaze kod mene u posete. Stiče se utisak da su se svi odrekli mene, ali ja nikome nisam učinila ništa loše.
