Žena je jako tugovala za sinom. Ne, sin je bio živ i zdrav, sve je bilo u redu s njim. Samo je puno radio, imao je mladu ženu, a i razgovor s mamom mu je bio dosadan. Ima ženu, prijatelje, kolege.
Sin je voleo mamu, ali nije imao vremena da joj pozove. Dešava se to, ništa strašno. I majka se nije nametala — zašto da se meša, ako je kod sina sve dobro? Ali ona je tugovala i tugovala.
Radila je kao medicinska sestra, pomagajući da leči decu. Jako je volela decu. Uveče se vraćala kući i ponekad razgledala fotografije svog sina Igora. Tiho je razgovarala s njim — takva majčinska kaprica.
Molila se za njega. I ponovo je čitala poruke od sina — njih nije bilo mnogo. Čestitke za Majčin dan i rođendan. I slike za Novu godinu i Božić — na starom telefonu. “Draga mami, želim ti sreću i zdravlje, dug život!” — ovakve poruke. I jednog dana, mama je ipak pozvala sina. Izvinila se što ga uznemirava.
I zamolila ga da svrati po poklon — kupila mu je poklon. Sin je govorio: “Zašto, mama? Sve imam! I tako sam planirao da dođem kod tebe, ali nemam vremena.” “Dobro, doći ću, naravno, ali ne po poklon, samo da te vidim!” “To je bio dobar sin, suštinski.
Svratio je za tri dana uveče na trenutak. Čak je i doneo tortu. Nije ušao, pružio je tortu mami: “Ovo je za tebe!” Mama je takođe dala sinu poklon. I on je čak uzdahnuo. To je bio veoma skup iPhone skoro poslednje verzije, koštao je gomilu novca, strašno mnogo! Mama je štedela celu godinu. Radila je i još dodatno zarađivala. Nije sebi ništa kupovala, štedela je na svemu, i evo — kupila sinu poklon.
I pružila elegantnu kutiju s iPhone-om. Radovala se, jer je napokon Igorek došao. Zagrlila ga je, poljubila i pružila poklon. A onda je tiho rekla kao odgovor na sinove glasne i iznenađene reči: “To je za tebe, Igore. Znaš, malo sam obolela i uskoro će me primiti u bolnicu. Ponekad me nazovi, u redu? Ako ne možeš da nazoveš — napiši.
Ako ne možeš da pišeš — pošalji sliku, u redu? Pa čak i ako ne pošalješ — nema veze. Pomislila sam da ti je telefon uvek u ruci, pa ćeš uzeti telefon — i setićeš se mene. I to će biti dovoljno. Samo ću znati da misliš na mene!”
Nakon nedelju dana, mame više nije bilo. A sinu je ostao taj skup telefon skoro poslednje verzije, i plače svaki put kada ga uzme u ruke. Svaki put plače. Zato što je retko zvao.
Retko je pisao. I uvek je mislio da ima još puno vremena da budu zajedno. Da uvek može da nazove “mama” i čuje njen dragi tihi glas. Samo treba da nađe u kontaktima — i mama će se javiti! Ima još mnogo vremena za razgovore i poruke. Nije tako mnogo vremena.
I ako osoba ne zove, ne meša se, ne piše, ne opterećuje, a mi zaboravimo da joj pozovemo ili svratimo — to ne znači da će ta osoba zauvek biti dostupna. Uvek u kontaktima. Doći će dan kada nam mogu reći: “Izvan mreže.” Čak i ako imamo najskuplji i najsavremeniji telefon.
