Prošlog leta smo supruga i ja odlučili da odemo na more, a kao prevozno sredstvo izabrali smo voz. Vozom je trebalo da putujemo 2 dana, pa smo odlučili da platimo za čitavo kupe, kako bismo putovali sa udobnošću, bez nepoznatih ljudi koji bi nas ometali.
Ušli smo u kupe, raspakovali stvari, supruga je izvadila sendviče i vino, ja sam izabrao film i sedeli smo gledajući film, osećajući da je počela najlepša nedelja našeg zajedničkog života.
Izašao sam na trenutak iz kupea, i zaustavila me punačka žena:
– Dobar dan, primetila sam da u vašem kupeu imate dva slobodna mesta.
Da li biste primili mene i ćerku? Naši saputnici samo piju i piju, nema vazduha da se diše.
– Obratite se osoblju, oni će vam pomoći.
– Rekli su nam da više nema slobodnih mesta.
– Izvinite, ali ne mogu vam pomoći. Moja supruga i ja smo platili za celo kupe.
Nešto je promrmljala sebi u bradu, ali ja sam otišao svojim putem. Kada sam se vratio, ugledao sam scenu – moja supruga sedi sklopljenih ruku u krilu, a pored nje sedi ta žena sa koferima, dok je njena ćerka sedela naspram njih.
– Pa, opet zdravo, šta vi radite ovde? – već sam ozbiljno bio ljut.
– Naravno, sve sam vam objasnila.
– Pokupite svoje kofere i idite. Odmah! U suprotnom, biću prinuđen da pozovem treća lica!
– Samo napred!
Kondukter nije mogao ništa da uradi, pa sam morao da idem direktno kod šefa voza. Rekli su mi da će neko doći za nekoliko minuta. Vratio sam se sam. Dama nije propustila priliku da se obruši na mene.
– Pa? Poslali su te tamo gde treba?
U tom trenutku došlo je nekoliko muškaraca i izbacili su je napolje. Ona nas je obasula psovkama zajedno sa detetom. Kasnije smo od jednog konduktera saznali da je ona u stvari platila za kartu u vagonu sa sedištima. Tako je počeo naš najlepši odmor na moru.
