Kada je baka preminula, nasledili smo dvosoban stan u centru. Međutim, navikli smo da živimo u predgrađu, ovde je tiho i mirno, čak nismo ni razmišljali o selidbi. Zato smo odlučili da stan iznajmimo.
Stanari su se brzo našli, mnogo njih je reagovalo na oglas. Pristali smo da damo stan devojci koja je nazvala treća. Njoj su odgovarali naši uslovi i iznos kirije. Nismo je želeli uznemiravati posetama, pa su sve transakcije obavljane na daljinu.
Ali nakon pola godine, javila se komšinica i počela da se žali da se iz našeg stana stalno čuje buka noću, kao da se tamo stalno održavaju neki glasni partyji.
Kada smo posetili stan, zatekli smo ga u lošem stanju. Posle toga smo izbacili devojku. Nakon toga smo ponovo postavili oglas. Na njega se javio mladi par. Odmah su nam se dopali.
Miško i Maša bili su studenti, spojili su učenje i rad, došli su iz okruga. Nisu imali mnogo novca, ali su izgledali veoma uredno, ostavljajući dobar utisak. Nakon što su se uselili u naš stan, žalbe od komšija su prestale.
Nakon nekoliko meseci, iznenada je nazvao Mihailo. – U spavaćoj sobi je potrebna renovacija.
– Da, ali mi sada nemamo novca. – Nije u tom smislu. Ostali su nam građevinski materijali na poslu, šef nam je dozvolio da ih uzmemo, nagradili su nas za trud. Da li možemo da uradimo renovaciju?
Dali smo saglasnost. Kada smo nakon renovacije došli da pogledamo stan, jednostavno se transformisao, sada je izgledao veoma uredno.
A nakon nekoliko meseci, Mihailo je ponovo nazvao i rekao da se iseljavaju. Moj muž je išao da uzme ključeve lošeg raspoloženja. Mislio je da će tražiti novac za renovaciju. Međutim, sve je ispalo potpuno drugačije. – I koliko vam dugujemo? – Ništa ne dugujete, mi smo renovirali za sebe, jer smo želeli da živimo tamo. Samo su nam roditelji poklonili stan. Svima želim ovakve dobre stanare!
