Dobro je što je sin sa svojom suprugom dolazio kod nas svaki dan. Supruga sina Sveta je dolazila danju pre posla, davala injekcije, pomagala mi je sa ručkom. A sin Dima je dolazio bliže večeri sa novim lekovima i namirnicama. U stvari, imamo troje dece.
Starija ćerka se udala, živi nedaleko, 15 minuta autobusom, ali ona dolazi kod nas jednom mesečno, da se pojavi pred komšijama.
Druga ćerka se rodila jednog dana zajedno sa sinom Dimom. U stvari, ovde smo muž i ja čuvali veliku tajnu. Otišla sam da rodim drugu ćerku, a jedna porodilja, moja komšinica, se odrekla svog deteta. A imala je tako dobrog dečaka.
Mi smo sa mužem odlučili da ga usvojimo. O tome da Dima nije biološki sin znamo samo muž i ja. Više niko od rodbine ne zna o tome. I tako se desilo da se baš Dima najviše brine o nama. U poslednjim trenucima života, baš su Dima i Svetlana bili uz nas. Posle sahrane ćerke probudili smo se, setili se nasledstva, jer je muž puno radio, a novac smo skupljali na računu u banci.
Isprva su ćerke nagoveštavale o nasledstvu, ali sam se pravila da ništa ne razumem. Iako Dima uopšte nije pokretao razgovor o novcu.
A onda su ćerke postale dovoljno drzne i direktno me pitale o nasledstvu: – O kojim novcima vi uopšte govorite? Da li ste se makar interesovale koliko su lekovi koštali kod oca? Bili su skupi. – Pa Dima je sve kupovao za svoj novac, – odgovarale su ćerke. – Da, tačno. A još je Dima sa suprugom kupovao namirnice za svoj novac, dolazili su svakog dana i bili su uz nas. Sada pitajte se, kome bi trebali da pripadnu novci. Ćerke su pocrvenele i ćuteći otišle.
Nama sa mužem nije ostalo novca, ali je njegovo poslednje želja bila da prepiše našu veliku kuću na Dimu, što sam i učinila.”
