Obično na ovom mestu, pored autobuske stanice, stoje taksisti. Zaustavio sam se tamo da ne bih ometao saobraćaj uključivanjem sva četiri pokazivača, jer je taj poziv zaista bio važan. Govorio sam bukvalno minut; za to vreme, suvonjavi dekica u sakou i sa kravatom ustao je s klupe i, teško pomerajući noge, prišao mom prozoru. Blago je pokucao na staklo, zapravo nije ni pokucao, već nekako stidljivo zagrebao. Spustio sam prozor, a on je tiho upitao: „Sinko, nisi ti taksista?“
Pozdravio sam se sa sagovornikom na telefonu i odgovorio: „Ne, čika, nisam taksista. Gde treba da ideš?“
– Ma, nije daleko, nekih tri kilometra.
– Sedi, čika, sad ću te odvesti.
Seo je na prednje sedište. Krenuli smo. Teško je disao, jednostavno zato što je bio veoma star. Rekao mi je da svakog dana ide do poliklinike autobusom i daje za to po 18 grivni. Svaki dan – 18 grivni. Danas su ga, kaže, u poliklinici zadržali, pa je zakasnio na svoj autobus. Sledeći je trebalo dugo da čeka, a peške nije mogao stići. Slušao sam ga, misli su mi se rojile po glavi, i nisam znao šta da kažem tom suvonjavom dekici. Samo sam ga pitao za put, ništa više; jednostavno sam ga vozio i ćutao.
Živeo je na samom kraju ulice, a njegova kućica sa nagnutim krovom gotovo da nije bila vidljiva iza okolnih vila. „Evo, sinko, stigli smo. Ovde se okreni,“ rekao je, pa posegnuo za torbom da izvadi novčanik.
„Ne, čika, ne mogu da uzmem novac od vas. Vi ste za života sve platili.“
Starcu su oči zasuzile, izašao je iz automobila, naklonio se i rekao: „Hvala ti, sinko.“ Potom je krenuo ka svojoj staroj kućici, brišući suze rukom.
A ja – zdrav muškarac od 47 godina – sedeo sam s knedlom u grlu, gledajući za njim. Razmišljao sam o tome kako je, naravno, naša zemlja ponosna na pobede na šampionatima i Evroviziji, važna su i olimpijska odličja… Ali zemlja ne može biti zdrava ako ne može da se pobrine za svoje penzionere. I shvatio sam da sam ja taj koji je trebalo njemu da se nakloni. Bilo me je sramota – za našu zajedničku domovinu. Upravo zbog toga – bilo me je sramota.
Ljudi, samo im pomozite koliko možete – sićom, redom u poliklinici, prevezite ih do kuće, pređite s njima ulicu.
Mira vam, prijatelji!
