Ležao je i plakao na krevetu u sobi dečijeg doma. Njegov mali četvorogodišnji um nije mogao da shvati gde su mu mama i tata. Malo srce mu se stezalo od bola dok je jecajući dozivao: „Mamice, mamice…!“ Ali niko nije dolazio, sva deca su spavala, a vaspitači nisu obraćali pažnju na suze još jednog ostavljenog deteta.
Sašu je rodila neka problematična žena i ostavila ga u porodilištu. Posle šest meseci usvojila ga je uzorna porodica u kojoj je proveo tri i po godine. Saša nije znao ništa od toga; u njegovom detinjstvu nisu postojala sećanja na prve mesece života. Svi su mislili da je dečaku mnogo sreće jer je odmah pronašao roditelje i nije stigao da shvati da je ostavljen.
Tri i po godine Saša je živeo u porodici gde su ga mama i tata voleli… Onda se desila iznenadna sreća – mama Svetlana je rekla da će dobiti brata ili sestru. Saša je bio presrećan, iako nije razumeo zašto. Od tog trenutka sve se promenilo. Počeo je da oseća da mami nije potreban, a tati ide na živce.
Dečak je svim silama pokušavao da ugodi svojoj mami, grlio je, penjao se na krilo, ali Svetlana je počela da se udaljava od njega. Sergej, Svetlanin muž, oduvek je bio protiv usvajanja. Nije razumeo kako je moguće voleti dete koje nema nikakve veze s tobom. Međutim, žena je bila očajna što nije mogla da mu rodi dete. Na kraju, pristao je na nagovaranje. „Nadam se da će sve biti u redu,“ rekao je. Nadao se… Kako je strašno što sudbina malog čoveka zavisi od opravdanja tih nada.
Sve je delovalo sasvim dobro. Saša je rastao kao obično dete, koje donosi roditeljima i radosti i brige. Sergej se čak vezao za njega, iako u dubini duše nikada nije prihvatio. Samo nada – ponekad je to tako mnogo, a tako malo kada je na kocki sudbina deteta.
Prolazile su godine. A onda – Svetlana je zatrudnela! Čudo! Zaista Božija volja! Niko od njih tada nije shvatio najvažnije – ovaj dar im je dat isključivo zbog Saše. Ali Saša je postao višak, nepotreban. Tata je prestao da se igra s njim i uopšte da mu obraća pažnju, a mama je stalno mislila o nečem svom.
Hranili su ga, šetali kao psa, a kod kuće mu govorili – „mesto!“ Počeo je da plače i mokri noću, što je strašno nerviralo tatu; jednom ga je čak pretukao. Bol. Po prvi put suočen s bolom, dečak nije mogao da razume zašto se sve promenilo. Zašto ga tata ne voli, već samo viče, a mama ga ignoriše. Kako je ta mala, nevina duša mogla da shvati – da je tuđa, da nikada nije postala deo te dve odrasle osobe.
Sergej je počeo da pokreće razgovore o tome da Sašu treba vratiti u dečiji dom. Imao je desetine argumenata, ali glavni je bio da će uskoro imati svoje, rođeno, željeno dete. Svetlana se nije protivila mužu, voleći dete koje je raslo pod njenim srcem; razumela je da nikada neće voleti tuđe dete kao svoje.
Nažalost, odluka je doneta, roditelji su podneli papire sudu za odricanje starateljstva nad Sašom. Sergejeve nade su doživele krah…
Ništa ne razumevši, dečak je sedeo na stolici u nekoj čudnoj zgradi gde su ga doveli, iza zatvorenih vrata odvijao se sud. Sud na kojem su se mama i tata odrekli njega. Osvrtao se oko sebe, primećujući sažaljive poglede, i skvrčen u ćošku, očima punim suza, gledao prolazne ljude.
Saši je bilo užasno strašno: drhtao je, strepeo od udaraca vrata susednih kancelarija. Kad su mama i tata izašli, čovek ga nije ni pogledao. Mama je prišla s nekom ženom i rekla: „Sašo, ići ćeš s ovom tetom.“ Ne osvrćući se, otišla je za mužem, a Saša je shvatio da odlaze, vrisnuo je i potrčao za njima. Žena ga je zgrabila za ruku, a on je, shvatajući da se dogodilo nešto strašno, počeo da je ujeda, udara i otima se.
Vikao je: „Mama, ne idi!“ Ali Svetlana ga nije čula, zajedno s mužem ušla je u auto i otišla kući. Sašu, uplakanog i mokrog, odveli su u neku strašnu kuću. Osvrtao se oko sebe i činilo mu se da se svet preokrenuo.
Odveli su ga u sobu s decom poput njega. Brzo je otrčao u ćošak, seo i prekrio lice rukama, odvojivši se od svega. Dani su prolazili, ali mama nije dolazila da ga uzme. Plakao je, plakao neprestano, nije se igrao s ostalom decom. Jadan dečak nije znao da je već dva puta izdat.
Samo jedna stara vaspitačica mogla ga je nagovoriti da jede. U njoj je bilo toliko ljubavi i topline da je, kad bi radila njenu smenu, Saša oživljavao. Tetka Valja bi ga stavljala na krilo i ljuljala, govoreći: „Jadni moj, zašto ti se ovo dešava. Zar Bog ne vidi…“
Saša nije razumeo njene jauke, ali bi mu postajalo toplo i prijatno, i zaspao bi u njenom naručju. Uzalud je tetka Valja sumnjala u Božiji proviđenje.
Svetlana je umrla pri vrlo teškom porođaju, rađajući mrtvo dete. Sergej, koji se nadao da će sve biti dobro, jednostavno se prepustio piću, izgubivši posao, stan i svoju dušu.
A Sašu je usvojila porodica sveštenika, koji je pročitao o ovom slučaju u lokalnim novinama. Sveštenikova žena, Marija, koja je imala petoro svoje dece, nije se ni trenutka dvoumila kad joj je muž dao da pročita ovu priču.
I Saša nikada više u životu nije osećao da je tuđ ili odbačen.
