Ira je iznenađeno pogledala Andrija:
— Šta si to uradio?
— Ponovo sam dao analize. Rekli su mi sasvim jasno da ne mogu imati dece. Pa čije je ovo dete?
Dete je bilo Andrijevo, a Ira se nasmešila:
— Veruješ analizama, a ne veruješ meni?
— Hajde da ne komplikujemo. Možeš prenoćiti, a sutra…
— Ne. Danas. Odmah idem, ali grešiš.
Ira je pozvala taksi i otišla kod roditelja. Njena sreća, tako dugo očekivana, trajala je svega sedam meseci. Ira nikada nije bila lepotica, a do svoje tridesete, izgubivši nadu da će pronaći onog pravog, potpuno je zaboravila na dijete i ugojila se. Kada je Andrij počeo da je udvara, Ira nije mogla da veruje u svoju sreću, jer je on izgledao odlično. Njihova veza bila je prilično ograničena, a pre dva meseca su se venčali.
Ubrzo je Ira shvatila da je trudna. Nakon što je sačekala još mesec dana, otišla je kod lekara. Da, bila je trudna. Andrij nije bio oduševljen zbog tih nesrećnih analiza.
Roditelji su bili iznenađeni njenim dolaskom, ali nisu postavljali pitanja. Ira je plakala u jastuk, osećajući usamljenost, kada joj je kroz glavu prošlo: “Čekaj, kakva usamljenost, ako si trudna. Moraš se sabrati i ne izlagati dete stresu svojim suzama.”
Ono što je radovalo bila je reakcija njenih roditelja. Trudnoća je kod Ire prolazila normalno, a uz podršku roditelja, osećala se čak i srećno.
Devojčica koja se rodila bila je prava lepotica, cela na oca. “I hvala bogu što nije na mene,” pomislila je Ira. Nije mogla da odvoji pogled od deteta. Kod kuće joj je majka rekla da je obavestila Andrija o rođenju deteta.
— Iročka, on želi da uradi test očinstva. Da li se slažeš?
— Kako je to odvratno, mama. Ali daću svoj pristanak.
Dobivši rezultate testa, Andrij je s poklonom za ćerku i cvećem za Iru došao da ih poseti. Devojčica mu se jako dopala. Kada je počeo da govori o tome koliko mu je žao zbog svega, Ira ga je prekinula.
— Znaš, i meni je jako žao što se tako desilo. Mnogo sam razmišljala šta bi bilo da si tada prećutao. Mislim da te sumnje ne bi napustile. Toplina i razumevanje koje je među nama postojalo, svejedno bi već bili uništeni. To je sudbina. Hajde da ne pokušavamo da sastavimo ono što je slomljeno.
— Ali da li ćeš mi dozvoliti da se viđam s detetom?
Ira se nasmejala.
— Na tome ću insistirati.
