Moj muž i ja smo od prvog dana braka živeli odvojeno od roditelja. Imali smo svoj stan, gde je ubrzo rođen naš sin, Ivan. Svekruha nas je posećivala prilično retko i nije ostajala dugo.
S njom sam imala, uopšteno, normalne odnose, nikada se nismo posebno svađali. Jednom se desila jedna strašna situacija zbog koje još uvek ljutim na svekrvu. Desilo se to pre nekoliko meseci. Svekruha je došla kod nas.
Sedili smo u dnevnoj sobi, i ona je zamolila da joj donesem kompot koji sam pravila sama. Dok sam se ja bavila kuhinjom i nosila kolače i rolate na desertni sto, moj dvogodišnji sin, ljuljajući se sa strane na stranu, išao je ispred svekrve, a ona je sedela i radovala se njegovim uspehima
. Donela sam čašu kompota svekrvi i otišla po vrč i svoju čašu. Nije prošlo ni nekoliko sekundi, a čula sam vrisak iz dnevne sobe. Ispostavilo se da je svekrva posegnula za vazon sa bombonama, a njena čaša sa kompotom stajala je na ivici stola. slučajno je zakačila čašu i ona je pala direktno na nogu mog sina koji je stajao pored držeći se za sto.
Bio je jako preplašen, a čaša nije bila baš lagana… Uglavnom, Ivanko još nekoliko dana nakon toga nije mogao da hoda.
A svekrva, umesto da podigne unuka, počela je da viče na mene, govoreći da sam ostavila dete bez nadzora i da nije trebalo da stavljam čašu na ivicu stola. Tada smo se posvađali, ali ta svađa se dogodila više zbog straha nego iz besa ili mržnje.
