– Čuješ li, Nataška! – vikala je tog dana preko ograde komšinica Marinja. – Gde mi je Vasja nestao u poslednje vreme? Nemoj da si ga ti privukla kod sebe?
– Da sam htela da ti privučem Vasju, uzela bih ga još ranije od tebe – našalila se mirno Natalija. – A stari – sada mi ne treba, svog takvog već imam.
Tako su komšinice pričale već godinama. Jer su u mladosti Natalija i Vasja bili zajedno, ali su se venčali s drugima. Vasja se oženio Marinjom, komšinicom Zoje, a Natalija se udala za Maksima, Vasjinog prijatelja.
Tako su njihove porodice već više od 40 godina živele složno. Deca su išla zajedno u školu, svima su organizovali venčanja i na starost ostali sami. Sada se njihovi unuci igraju zajedno kada dolaze kod dedova na raspust. Često su starci, dok rade na svojim malim baštama, sedali da se odmore na međi i prisećali se svoje komplikovane mladosti.
Jednog letnjeg dana Marinja iznenada reče:
– Znaš, Natalijo, šala na stranu, ali ako mene nestane pre Vasje, molim te da paziš na njega. On sam neće ni činiju sa stola uzeti ako mu je ne staviš pred nos… Tako sam ga naučila, na svoju glavu.
– Niko ne zna ko će prvi otići – filozofski primeti Natalija. – Ali držićemo se zajedno, pomagaćemo jedno drugom, šta god da bude.
Te jeseni, Marinja se zaista razbolela. Predosećala je da joj je to poslednja zima. Tako je i bilo. Vasja je sahranio svoju staru ženu i počeo da broji dane. Živeo je od subote do subote, jer su vikendom dolazila deca ili unuci. Kuća bi tada postajala življa – deca su se smejala i trčala dvorištem, pripremali bi dedu hranu i pomagali mu u domaćinstvu. Na dva dana kuća bi oživela, a zatim, kada bi se deca vratila kući, opet bi postajala pusta.
Nije mu se ni ulazilo unutra, iz svakog ćoška se osećala tuga. Natalija, kao što je obećala Marinji, brižno se starala o Vasji. A njen Maksim je provodio duge zimske večeri sa svojim prijateljem.
– Nemoj da se ljutiš, Natalijo – molio je. – Nas je dvoje, a on je sam. Žao mi ga je. Ja ću se vratiti tebi.
Ali jednog dana Maksim je došao kod Vasje zamišljen i tužan.
– Izgleda – rekao je – da ću morati da idem kod tvoje Marinje. Sanjao sam je noćas. Kaže mi: „Uskoro ću te odvesti kod sebe, jer jadnoj Nataliji je teško sa dvojicom muškaraca, neka se s jednim snalazi.“
A ja joj kažem: „Pa uzmi svog Vasju.“
„Ne“, kaže. „On nije moj, on je Natalijin.“
I probudio sam se. Izgleda, Vasja, da će me ona ubrzo odvesti…
Razgovarali su njih dvojica, mislili da će brzo zaboraviti na taj san i ništa nisu rekli Nataliji. Ali posle dva meseca, Marinja je zaista odvela Maksima kod sebe. Maksim je iznenada preminuo. Natalija je ostala sama. Tada joj je Vasja ispričao o Maksimovom snu.
I ona se setila Marinjinog molbe da pazi na Vasju kad nje ne bude. Do godinu dana, Natalija i Vasja su se zaista zbližili. Deca su insistirala na tome, želeći svojim roditeljima samo dobro.
– Srce mu je slabo, može mu pozliti noću, a neće imati nikoga da mu pruži čašu vode – ubeđivao je Vasjin sin Oleg tetku Nataliju. – A i vaš pritisak varira, sigurnije je kada neko bude tu. Živite zajedno i budite srećni.
– I šta ćemo reći tvojoj mami i mom Maksimu kad ih sretnemo gore? – podigavši pogled ka nebu, reče Natalija.
– Možda sada sede zajedno na nebeskoj međi i smeju nam se – odgovori Oleg s osmehom. – Ali siguran sam da su oni sve tako i sredili, kako bi i vama dali sreću.
