Moj sin je tako sudbinski upoznao svoju buduću suprugu preko interneta. Dugo su se dopisivali na daljinu, jer je devojka bila iz drugog grada. Sin je bio zaljubljen preko ušiju, pa je jednom spakovao svoje stvari i otišao da se upozna sa voljenom, obećavši da će se vratiti za mesec dana i dovesti devojku kod nas.
Međutim, ostao je u njenom gradu, našao dobar posao i ubrzo su se venčali. Nas, njegove roditelje, pozvali su na svadbu. Snaja je bila mila i dobra devojka, pa nisam imala ništa protiv njihove veze, pogotovo jer ju je moj sin odabrao.
Nakon venčanja, mladi su živeli u iznajmljenom stanu, a kad je snaja zatrudnela, kupili su dvosoban stan. Često razgovaramo telefonom, ali toliko mi nedostaju sin i unuk da mi telefonski razgovori nisu dovoljni. Snaja me je razumela, kupila nam karte za voz i pozvala nas u goste na nedelju dana. Bila sam presrećna, kupila poklone za unuka, pripremila darove i krenuli smo kod njih.
Domaćica nas je srdačno dočekala, poslužila nas ukusnim jelima. Za stolom smo neprestano pričali i smejali se. Dogovorili smo se da sutradan obiđemo grad i otišli na spavanje. Kako imaju dvosoban stan, mislila sam da ćemo muž i ja spavati na njihovom krevetu.
– Pripremiću vam posteljinu u dečjoj sobi. Imamo udoban dušek na naduvavanje, – objasnila je snaja.
Zamislite, ona ne želi da „stranci“ spavaju u njenom krevetu. Sin je pokušavao da ubedi svoju suprugu, ali moji živci nisu izdržali.
– Neću spavati na podu. Šta vi mislite ko sam ja? Prenoćićemo u hotelu. Moje noge više neće kročiti u sinovljevu kuću, a snaju ne želim više da vidim. Ovako poniženje!
