Ponekad bih zastala da popričam sa staricom, prijatna, zanimljiva žena. Tako smo se na početku meseca zapričale, i saznala sam da Marija Petrović sledećeg vikenda slavi jubilej.
Naravno, nisam očekivala nikakav poziv, jer ljudi u tim godinama obično ne prave velika slavlja, ali sam već tada znala da ću doći s tortom da čestitam baki.
Baka je živela sama, muž joj je preminuo, a deca su se razišla po gradovima. Odlučila sam da ne idem prerano, da bi baka mogla prvo da se vidi sa svojom decom jer se, kako mi je rekla, viđaju retko. Kada sam stigla kod nje, nisam mogla da sakrijem svoje iznenađenje.
Kuća je bila uredno sređena, osećao se miris svežih jela, a baka je sedela tiho u fotelji i gledala televiziju. “Verovatno su svi već otišli,” pomislila sam, iako nisam verovala, jer bih sigurno primetila nečiji auto.
Kada me baka ugledala, lice joj se ozarilo osmehom, bilo je jasno koliko joj je drago što je neko došao da je poseti i čestita joj.
U njenim očima pojavile su se suze, i shvatila sam da sam verovatno prva osoba koja ju je posetila tog dana. Postalo mi je jako žao starice, pa sam odlučila da se zadržim. Po trpezarijskom stolu bilo je jasno da je očekivala mnogo više gostiju.
Sedeli smo, baka me je nudila raznim jelima, i kasnije sam saznala da joj ni deca ni unuci nisu ni pozvali da je čestitaju.
Nisam znala šta da kažem; bilo mi je neopisivo žao, a videlo se da se baka jedva suzdržava da ne zaplače. Pokušavala sam koliko sam mogla da je utešim, ali je bilo očigledno koliko joj duša pati. Te noći nisam mogla da zaspim, neprestano razmišljajući kako je moguće biti toliko zauzet vikendom da ni ne pozoveš majku ili baku na njen jubilej. Ne zaboravite na svoje roditelje, zovite ih češće, posećujte ih; oni vas uvek čekaju.
