— Drži, — majka je pružila ćerki desetak pisama. Kada je Taras otišao u vojsku, Julija mu je obećala da će ga verno čekati. I održala je obećanje — pisala je voljenom pisma puna strastvenih ljubavnih ispovesti, ukrašavala ih cvetićima, srcima, a na kraju pisma, pored reči „ljubim“, ostavljala bi otisak usana.
Zaista ga je bezgranično volela — tako iskreno kako samo može da se voli jedan čovek, a kada ga nije bilo pored nje, minuti su joj se činili kao sati. Zato Julija i dalje ne može da poveruje da je Taras mogao tako da postupi s njom. Srce joj je do poslednjeg govorilo da to nije istina, da on nije mogao da je zaboravi.
I kada na nekoliko njenih pisama nije odgovorio, a zatim u par reči napisao da ga zaboravi, morala je da prihvati istinu. Julija se udala za prvog koji joj je naišao.
Naravno, bez ljubavi. Svoju izgaženu ljubav i srce zauvek je zaključala kako se više ne bi opekla. A i nije mogla da voli nikoga više od Tarasa.
Julija je bila u kuhinji kada je neko pozvonio na vrata. Takva kakva je bila, u kecelji i kućnim papučama, otišla je da otvori. Pred njom je stajao sazreo Taras, u oficirskoj uniformi.
— Nisam poverovao da si se udala, pa sam došao da se uverim. Ali vidim da je istina, — u njegovim očima bilo je toliko bola da se činilo da će svakog trenutka zaplakati. — Sad mi je jasno zašto nisi odgovarala na moja pisma…
Već je krenuo da ode, ali Julija ga je zaustavila.
— Kako možeš tako da pričaš? Pa ti si taj koji je napisao da te zaboravim… — pravdala se, a istovremeno i optuživala.
— Ja?.. — upitao je nakon duge pauze. — Ja sam prošle nedelje poslao poslednje pismo iz vojske u nadi da ćeš me dočekati…
Neka knedla zastala je u Julijinom grlu. Nije joj dao ni reč da progovori. Suze su joj pekle lice, a u glavi su joj se rojila pitanja: „Kako? Zašto?“
Iste večeri Julija je otišla kod roditelja. Sigurno oni znaju više nego ona. Njima se, uostalom, Taras nikada nije dopadao jer nije imao dovoljno novca.
— Oprosti nam, ćerko. Želeli smo ti bolji život, jer znamo kako je kada u džepovima tražiš sitniš za slatkiše deci. I mi smo to prošli i želeli smo ti bolju sudbinu, — rekli su majka i otac, obuzeti emocijama. — Ali vi niste gledali na to što ste bili siromašni, već ste se voleli i venčali. Pa zašto ste onda pokušali da uništite moj život? Kako ste mogli tako da postupite? — korila ih je Julija.
— Drži, — majka joj je pružila desetak pisama. Čitajući ih u susednoj sobi, Julija nije samo plakala — ridala je kao verna vučica.
U poslednjem pismu, o kojem je Taras pričao, bio je visibaba koja je za nedelju dana već uvenula, a pored nje je pisalo: „Dugo sam je tražio, ali sam je našao za tebe.“
Te večeri, Julija je ozbiljno razgovarala sa svojim mužem, koji osim posla, novca i prijatelja, a možda i ljubavnica (o čemu su joj „dobronamerne“ komšinice često govorile), ništa drugo nije primećivao. Razveli su se tiho i mirno — kao brodovi na moru.
Prvi put u životu, Julija je, prevazišavši strah od noćnog mraka, izašla da prošeta po gradu. Uostalom, više je nije bilo strah jer je kretala prema domu onoga koji ju je zaista voleo i koga ni na trenutak nije prestala da voli…
Vreme je odnelo sve nesporazume i uvrede. U porodici Julije i Tarasa rastu dva plavokosa sina. Bake i deke uživaju u unucima. A svi su sigurni: najveće bogatstvo je kada u kući vlada iskrena ljubav…
