Kada sam rodila dvoje dece, mislila sam da će barem oni brinuti o meni u starosti. Cele sam svoje život posvetila odgajanju ćerke i sina. I prevarila sam se, jer sada, kada sam obolela i potrebna mi je nega, niko od njih nije hteo da me uzme k sebi i brine o meni. I to je veoma teško — znati da nisi potrebna svojoj deci…
Odgajala sam ih sama. Moja žena nije doživela da vidi našeg sina, jer je u trenutku kada se on rodio, već smo odgajali ćerku. Radila sam na dva posla kako bih im obezbedila sve. Svakom od njih sam pružila obrazovanje. I to ne bilo kakvo, već više.
Ćerka je diplomirala dizajn, a sin inženjerstvo. Oboje su se zaposlili na dobrim mestima. Dok sam bila zdrava, uvek sam im pomagala s decom. Imam dva unuka: Mihaila — sina ćerke i Andrušu — dete sina. Vozila sam dečake na sekcije, vodila ih iz škole.
Često su ostajali kod mene. Ali jednog dana, baš napolju, postalo mi je loše. Odvezli su me u bolnicu. I tu su deca pokazala svoje pravo ponašanje prema meni. Ćerka me je posetila samo jednom tokom celog tog vremena, a sin je mogao samo da mi se javi telefonom. Otpustili su me nakon nedelju dana i rekli da se ne preopterećujem, ali onda su deca dovela unuke. A sa njima znate kako biva: malo se igraju, malo treba da se sprema hrana, malo da se vodi na dečje igralište.
Nakon dva meseca, stanje mi se pogoršalo. Pitala sam sina da me odveze autom na preglede, ali on je stalno bio zauzet, pa sam pozvala taksi. Da vam kažem: za penzionera su to značajni troškovi.
Vreme je prolazilo, i jednog dana jednostavno nisam mogla da ustanem iz kreveta. Pozvala sam ćerku, ali je bila na poslu i savetovala mi da pozovem hitnu pomoć. Ponovo su me odvezli u bolnicu. Od tada ne mogu da hodam sama. Bolnica je pre otpusta objasnila mojoj deci da me ne mogu ostaviti samu i da mi je potrebna nega.
U kući su se ćerka i sin dugo raspravljali ko treba da me uzme da živim s njima. Ćerka je navodila argumente da ima malu stan i da nema odvojenu sobu za mene. Sin se nije predavao i odgovarao je da, iako ima veći stan, njegova žena čeka dete i verovatno se neće složiti sa preseljenjem svekrve. Postalo mi je toliko sramota, da sam provela ceo život i nisam zaslužila sažaljenje od svoje dece.
Prekinula sam ih i rekla im da oboje odu! Ne želim ni jedno od njih da vidim! Savršeno ću se snaći sama i ne nameravam da budem teret njima. I otišli su. A ja sam ležala i plakala u jastuk. Kako je to moglo da se dogodi? Kako su od omiljene dece postali egoisti? Da li sam ih tako odgajila? Celu noć nisam mogla da zaspim. A kada je došlo jutro, bila sam u veoma depresivnom stanju. Čula sam kako se otvorila ulazna vrata — i prepala sam se.
Ispostavilo se da su deca juče otišla i stan je celu noć bio zaključan. A ja ne mogu da ustanem. Došla je komšinica sa prvog sprata, dobra mlada žena koja je sama odgajila ćerku. Htela je da me poseti. I postalo mi je veoma neprijatno, pa sam joj sve ispričala. Ona je ponudila svoju pomoć, ali ako nisam potrebna svojoj rođenoj deci, kako mogu da prihvatim pomoć od strane osobe koja nije moja porodica?
Ali komšinica se pokazala kao uporna. Donela mi je hranu i skuvano čaj. Od tada se ova samohrana majka brine o meni, a ja joj dajem polovinu svoje penzije. Od toga ona kupuje namirnice i sprema ih. Ostali novac ide za komunalne usluge i druge potrepštine. Sada moj život potpuno zavisi od tuđe osobe, a rođenoj deci je potpuno svejedno kako je sa njihovom majkom. Retko zovu i uzdahnu sa olakšanjem kada saznaju da neko brine o meni.
Nikada nisam mislila da ću na kraju svog života doživeti ovakvu izdaju, i to još od sina i ćerke. Odgajila sam ne zahvalnu decu.
