Kada sam jednog dana uveče krenula u bolnicu sa kontrakcijama, muž i ja smo čekali dolazak našeg četvrtog deteta. U to vreme, naša porodica je već bila “bespomodno velika”.
Moji drugi i treći dečaci su blizanci, iako u porodici mog muža i mojoj porodici nije bilo blizanaca pre nas. Zbog toga je glavno pitanje u porodici (uz dozu humora, naravno) bilo: “A šta ako opet dobijemo blizance?”. Naše bake i deke su bile veoma impresionirane: prvo smo morali da ih sve obradujemo. Zahvaljujući ultrazvuku, saznali smo da li će biti blizanci ili ne.
Ispostavilo se da neće: četvrti “nindža” dolazi sam. Konačno, sve je završeno… Smestili su me u plaćenu jednokrevetnu sobu, koju smo muž i ja unapred platili. A nakon nekoliko sati, doneli su mi mog malog dečaka na dojenje. Nakon nekoliko minuta, glavni lekar je ušao u moju sobu i rekao, gledajući niz.
Imamo ovakvu situaciju… – Jutros je 18-godišnja devojka rodila devojčicu, potpisala odricanje, pozvala taksi i otišla iz bolnice. – Jedva je mogla da hoda nakon porođaja, ali nije želela da ostane u bolnici ni trenutka duže. Počela je da histeriše, morala sam da je pustim. – A devojčica je vrlo lepa, zdrava. A ti, koliko znam, stvarno si želela blizance.
– Razmišljala sam… Možda bi mogla da uzmeš dete? – I mi ćemo napisati da si rodila blizance… – Zato što ne želim da dam dete u dom za bebe.
Kakav je to život za dete? Samo suze… – Naravno, to je ilegalno, možeš proći kroz zvaničnu proceduru usvojenja, ali to su meseci, a još nije ni sigurno da će sve ispasti dobro. – A tokom tog vremena, dete će biti u dečjem domu. Šteta… Iskreno, bila sam zaprepašćena…
Dobro sam poznavala upravnicu, Ljubov Stepanivnu. Prijatna žena, veoma dobra. Takođe smo razgovarale i van bolnice.
Zato me je možda ona i kontaktirala sa ovakvom “klizavom” ponudom. Na kocki su bile životi i sudbine odricatelja… Odluku sam donela gotovo trenutnim! – Idemo. Imam iskustva u odgajanju blizanaca. Samo nam nedostaje peto dete da izjednačimo račun. Rekla sam to kao šalu, naravno, ali u svakoj šali, znate…
Uostalom, svo moju decu su dečaci, a moj muž je toliko maštao o ćerki… To je bilo u teškim devedesetim, tada decu nisu registrovali preko organa starateljstva. Moja Oksana je jednostavno upisana kao moja druga u blizancu.
I objasnila sam svojoj porodici sledeće: kao da se dešava da se drugo dete ne vidi na ultrazvuku za prvo dete. Zato rodbina nije postavljala mnogo pitanja. O tome je znao samo moj muž, i on je prihvatio moju odluku “sa oduševljenjem”.
Najsmješnije je što Oksana veoma liči na njega, ima iste plave oči i plavu kosu. Sada su deca odrasla, i niko čak ni ne sumnja da Oksana nije naše biološko dete. Čak i ja to zaboravljam… Moja draga ćerko!
