Jedini sin nas je iznenadio rekavši da želi da se oženi – imao je svega 22 godine. Ipak, suprug i ja smo odlučili da mu ne protivimo, jer smo i mi sami stupili u brak vrlo mladi. Suprug je tek napunio 22, a ja 19 godina. Dakle, sudbina. Osim toga, mlada nam se dopadala: Marijana je studirala s našim sinom na istom fakultetu, u istoj grupi.
Kada smo shvatili da je odluka konačna, počeli smo s pripremama za slavlje. Odlučili smo da, budući da je Viktor naše jedino dete, napravimo venčanje kako dolikuje. Tako smo se suprug i ja zaputili u posetu roditeljima Marijane, naše buduće snaje. O devojci nismo znali mnogo, viđali smo je nekoliko puta s našim sinom. Rekla je da živi s majkom u selu, nedaleko od našeg grada.
Naravno, najavili smo budućoj svekrvi naš dolazak unapred. Suprug je kupio cveće, ja sam ispekla tortu, i krenuli smo na upoznavanje s budućom porodicom. Kada smo stigli, prvo što nas je impresioniralo bio je izuzetno čist i uredan dvorišni prostor.
I sama kuća, iako stara, bila je uredna i čista. Na vratima nas je dočekala buduća svekrva, Elena. Odmah nam se dopala – lepa i prijatna žena. Pozvala nas je za sto. Posluženje je bilo zaista ukusno, očigledno se trudila. Proveli smo prijatno veče, ali nismo se dogovorili oko venčanja.
Elena nam je odmah rekla da nema novca za venčanje. Nakon tih reči videlo se koliko se Marijana oseća neugodno. Naš sin je takođe bio razočaran, jer venčanje nije želeo zbog sebe, već zato što je znao koliko Marijana o njemu sanja.
Suprug i ja smo odlučili da ne odustajemo. Obećali smo sinu da ćemo mi finansirati venčanje, a život će dalje pokazati. Rekli smo svekrvi da pozove određeni broj važnih gostiju sa svoje strane. Ljudi neće doći praznih ruku, a ono što donesu u kovertama pokriće troškove njihovih mesta u restoranu. Iako se Elena dugo dvoumila da li da prihvati našu ponudu, uspeli smo da je ubedimo da podrži decu.
U sredu, neposredno pre venčanja, zazvonilo je na našim vratima. Na pragu je stajala Elena. Bili smo iznenađeni njenom posetom i pozvali je na čaj. Dugo je tražila način da započne razgovor, a onda je iz torbe izvukla beli koverat s novcem.
Ispostavilo se da joj je bilo toliko neugodno zbog naše ponude da je otišla u banku i podigla kredit za taj iznos. Molili smo je da vrati novac banci, jer nismo želeli da se zadužuje, posebno jer smo videli kako skromno žive ona i njena ćerka. Ali Elena nije htela ni da čuje – rekla je da je odluku već donela.
Venčanje je proteklo sjajno. Deca su bila presrećna. Na samom venčanju svekrva nas je ponovo iznenadila: ne samo da je bila pametna, već je izgledala prelepo. Eleni je bilo samo 45 godina, dugo je bila razvedena i ćerku je odgajala sama.
Na venčanju je zablistala – frizura, šminka i haljina učinili su svoje. To nisu primetili samo mi, već i svi gosti, među kojima je bio i mlađi brat mog supruga, Vasili. Vasili ima 46 godina, razveden je, i već 10 godina živi i radi u Poljskoj. Ovog puta došao je specijalno na venčanje svog bratanica.
Ceo večer nije skidao pogled s Elene, a nakon venčanja rekao je da planira još malo da ostane u Ukrajini. Razlog sam već naslućivala… Tako smo se sledeće nedelje opet zaputili u selo kod Elene, ali sada da je zaprosimo, ovaj put za Vasilija.
Vasiliju i Eleni se sve lepo posložilo, venčali su se, a nekoliko meseci kasnije Vasili je odveo svoju ženu u Poljsku. Tako je moja svekrva postala i moja rođaka. Elena je divna osoba i zaslužila je sreću.
