Ivan je ustajao kao i obično u pola pet ujutru, muzao kravu, hranio koze i kokoške, a zatim se vraćao kući – da pripremi doručak dok deca još spavaju. Kada iza zida spavaju troje dece, nemaš pravo na očajanje, pogrešne odluke i suvišne emocije. Što se tiče emocija… svakodnevni poslovi i niz identičnih dana isključuju ih.
— Deco, doručak je gotov. Vi doručkujte, ja ću se brzo vratiti, — rekao je Ivan i potrčao na drugi kraj sela kod svog prijatelja Sergeja. Posla u selu je bilo malo, a svi su želeli da zarade. Tako je Ivan prihvatao sve što mu se nudilo.
— Tata, noćas sam sanjala mamu, — rekla je najmlađa dok je tata obuvao patike, — bila je kao prava.
— Završimo ovo za 5-10 minuta, — rekao je Sergej kada ga je video.
— Dobro, danas treba najmlađu da odvezem kod bake, a stariju decu u školu. Moram sve stići, — odgovorio je Ivan.
— Pošalji stariju decu kod mene, ja ću ih sa svojom decom odvesti u školu, a ti idi kod svoje majke mirno.
— Evo, Ivane, — prišla je Sergejeva žena muškarcima, — ovo sam vam spremila pite. Moji ih vole, mislim da će se i tvojima svideti.
Ivan je uzeo pite, zahvalio se i otrčao kući.
— Pravi čovek. Ne treba ga žaliti, već ga postaviti kao primer. Sam sa troje dece… ja bih poludeo da tebe nije bilo u mom životu. Uopšte ne mogu da zamislim kako sve postiže… i još majka. Mada, i nju je moguće razumeti. Stariji ljudi se često vezuju za svoje domaćinstvo, teško im je da se potom prilagode…
— Znaš, u životu sam mnogo toga radio pogrešno, ali Ivan… on mi je otvorio oči, naterao me da vidim pravo bogatstvo života…
— Tata, hoćeš mi kupiti zeku? – pitala je najmlađa, ugledavši oca, — ali pravog, ne igračku, jer igračku ne možeš hraniti…
— Tog zeca? Pa on treba da trči po šumi, šta bi radio u našoj kući?!
— A zeca domaćeg?
— Pa, o tome možemo razmisliti, — oči najmlađe ćerke, tako nalik na majčine, odmah su razoružale Ivana.
— Oh, tata, super! – devojčica je zagrlila oca, — sivog! Daj sivog!
Dok su starija deca bila u školi, Ivan je odveo ćerku kod bake, a zatim krenuo na još jedan dodatni posao. Toga dana imao je sreće.
Zaradio je 2000 g, otišao na pijacu i kupio namirnica za nekoliko dana. Kada je već izlazio, ispred ulaza ugledao je čoveka koji prodaje obuću.
— Vidim, tvoje patike su već pri kraju. Uzmi ove, koštaju 600 g, ali ću ti ih dati za 500, — rekao je prodavac.
Dok je Ivan zbunjeno gledao svoje pohabane patike, pa onda 1000 g koje su mu ostale u džepu, čuo je glas žene pored:
— Zečevi! Kupite zečeve, povoljno!
— Imate li sivog? – odmah je upitao.
— Imam, ali je slab, prodaću ga za 400 umesto 550.
— Oprosti, druže, — rekao je prodavcu obuće, — obećao sam ćerki.
Toga dana Ivan je imao posebnu sreću. Dobro je zaradio, kupio zeca ćerki, nabavio sve što je potrebno za najmanje nedelju dana, a najveće iznenađenje čekalo ga je kod kuće – njegova majka je ipak odlučila da se preseli kod sina. Znala je da mu je teško samom.
