Udala sam se za čoveka kojeg nisam volela i još uvek ga ne volim. Imam dvoje dece. Moj muž je dobar, voli me, ali ja prema njemu ne osećam ni ljubav ni strast.
U mladosti sam iskreno volela jednog momka. Bila sam na poslednjoj godini studija. Planirali smo da se venčamo, ali jednog dana je nestao, nije odgovarao na moje pozive, poznanici nisu znali gde se nalazi. Nestao je kao da je u zemlju propao. Nakon njegovog nestanka, dugo nisam mogla da dođem sebi. Nekoliko nedelja sam provela u bolnici. Vremenom sam naučila da živim s tim bolom.
Jednom je kod mog tate došao prijatelj sa sinom. Upoznali smo se i počeli da se viđamo. Posle šest meseci smo se venčali. Godinu dana kasnije rodio se naš prvijenac. Deca su sada odrasla, a moj muž je postao direktor jedne organizacije. Ali nisam zaboravila svoju prvu ljubav. Sve ove godine sam ga tražila, ali ga nisam pronašla. Mislila sam da više nije živ.
Pre pola godine mog oca više nije bilo. Počela sam često da idem kod mame, nisam htela da je ostavljam samu. Posle smrti oca, mama se preselila na vikendicu. Tamo joj je bilo mirnije. Zovem je svakodnevno, često je posećujem. Pre nedelju dana, dok sam bila kod nje, pitala me je:
– Ćerko, da li si srećna sa svojim mužem? Da li ga voliš?
Nikada mi nije postavljala takva pitanja.
Mama je znala da ne volim svog muža, da je naš brak bio samo “porodično-ekonomski savez”. Tako je naš brak nazvao moj otac. Na kraju, mama mi je ispričala da je moj tata platio mom momku da me ostavi na miru. Nisam verovala svojim ušima: ispada da se prodao. Ljubav prema novcu bila mu je jača od ljubavi prema meni. Takve zovu “prodana duša”!
Nakon tih reči, mama je iz džepa izvadila kovertu i pružila mi je:
„Moja draga ćerko. Kada pročitaš ovo pismo, mene više neće biti. Pre mnogo godina sam ti naneo bol. Oprosti mi, ako možeš. Nisam imao drugi izlaz. Ljubim te i grlim. Zapamti, voleo sam te više od života.”
Nisam mogla da verujem šta se dešava.
