Inna je sedela na klupi, spuštene glave, pokrivajući lice dlanovima. Bilo joj je bolno i teško. Momak ju je ostavio trudnu. Odjednom je osetila dečije ruke na svojim. Nije stigla dobro da pogleda dečaka, a on ju je zagrlio oko vrata i zaplakao:
– Mamice, gde si bila?!
Prišao je otac deteta i pokušao da ga uzme, ali dečak nije hteo da se odvoji. Inna je zagrlila mališana, mazila ga i govorila utešne i nežne reči. Otac je ćutke seo pored njih. Mališan se umirio i zaspao u Inninom naručju.
– Moja žena je napustila ovaj svet pre dve godine. Tema jako pati za majkom. Ali nijednu ženu ne pušta blizu. Kako ste ga vi privukli, ne mogu da razumem. A zašto su vam oči pune suza?
Inna, ni sama ne očekujući to od sebe, ispričala je muškarcu svoju bolnu priču.
– Budite moja žena. Tema vas nije izabrao slučajno – to je sudbina. Vaše dete će mi postati kao moje. Ja sam Stas. Spasićemo jedno drugo, šta kažete? – rekao je, čuvši njenu priču.
– Hajde da pokušamo, – uzdahnula je Inna.
Prošle su godine. Zavoleli su se, dobili još troje dece. I sada je bio povod za slavlje. Zlatna svadba. Proslavljali su u restoranu. Okupalo se svih njihovih petoro dece, brojni unuci i rodbina. Tema, prvorođeni Stasov i Innin sin, sada već Artjom Stanislavovič, direktor banke, ustao je s čašom u ruci i zatražio tišinu.
– Draga, voljena mama! Sećaš li se kako sam te pronašao? Znao sam da me ti nisi donela na svet. Ali nešto me guralo ka tebi. Nečiji glas mi je šaputao: “Idi kod nje. Ona je tvoja mama! Ona te neće ostaviti i napustiti.” Tako se desilo da sam sam izabrao svoju majku. Hvala ti, mama, i tebi, oče, na ljubavi, na nežnosti, na vaspitanju, na putu u život. Vi ste najbolji!
Istina je što kažu: kada Bog zatvori jedna vrata, istovremeno otvori druga. Samo treba skupiti hrabrost, zakoračiti kroz njih i ne odbiti pruženu ruku pomoći.
