Po mreži već dugo kruži priča koja će mnogima delovati neverovatno. Ali sećamo se da život ume da izmišlja takve “zaplete” da bi se svaki režiser mogao odmori. Pogledajte do kraja, biće zanimljivo.
Ivan se vraćao sa noćne smene, iscrpljen do besvesti. Hteo je samo da dođe i istegne se na krevetu, upadajući u dubok san. Posao je bio težak, ali osim rudnika, nije mogao da se zaposli nigde nakon što je izašao iz kolonije. Imao je više sreće od mnogih – grupa na smeni mu je ponudila da se useli u iznajmljeni stan. U njegovoj situaciji, jedino što se moglo očekivati bilo je neko skromno sklonište u blizini posla.
Kako bi skratio put, skrenuo je kroz park, nadajući se da će brže stići do zgrade. Ispred na klupi video je veliki paket. Prišao je bliže, a onda je zanemeo. U nekoj tkanini ili ćebetu ležala je beba.
Ivan je stao, potpuno zbunjen. Telo je tražilo san. Duša je podrhtavala zbog pomisli da je beba možda celo popodne provela napolju, u parku, kasne jeseni. Oprez ga je upozoravao da, zbog svoje prošlosti, ne bi trebalo da se meša u ovu situaciju. Na kraju, mladić je doneo odluku.
Nositi malu bebu u stan, gde je živelo 15 muškaraca, bilo je nemoguće. Zato ju je privio uz sebe i krenuo ka dvokatnici pored koje je često prolazio. Tu je bio dečji dom. Ivan je objasnio situaciju. To je bila devojčica. Sestra koja je primala decu rekla je: “Nema poruke od majke. A hajde da je nazovemo Irina Ivanovna”. “Dobro, neka bude tako,” nasmešio se Ivan.
Ova situacija često je terała Ivana da razmišlja o svom životu. Nije imao rodbinu, ali je ipak želeo toplotu i ljubav. Često je pominjao svoju nađenu devojčicu i povremeno zvao dečji dom. Kada je Iriška odrasla, počeo je da je posećuje sa poklonima. Svaki put, devojčica mu je davala crteže, na kojima su zajedno bili tata i mama.
Nova zaposlena u domu, otprilike iste godine kao i Ivan, primetila je dobro ophođenje Ivana prema devojčici. I sama je bila bivša štićenica ove ustanove i shvatala koliko je porodica važna za dete. Ali, Sveta je takođe razumela da samohrani muškarac nikada neće dobiti dete na usvajanje. Žena je odlučila da pomogne dva važna čoveka u svom životu. Jer je Ivan, kako se ispostavilo, posećivao svoju “usvojenu” ćerku već 10 godina!
Irina je nestrpljivo čekala dan kada će tata doći po nju. A Ivan je već 5 godina otplaćivao hipoteku za stan, srećom, zarade u rudniku bile su znatno veće nego za pomoćnog radnika. Ali, bez porodice, situacija je bila bez izlaza! Sveta i Ivan su razgovarali iz srca. Odlučili su da se dobro slažu i da zvanično potvrde svoju vezu, ostvarujući Iriškin san!
Uredili su sve papire, pripremili sobu za devojčicu i otišli u dečji dom. Devojčica je poskočila i potrčala ka Ivanu, a zatim ga zagrlila. Primetila je da je njen tata danas najsrećniji na svetu. On je kleknuo pred njom i tiho rekao: “Irina, spakuj svoje stvari. Ideš kući! A mi te čekamo.”
Tako je ostvarena svetla želja deteta koje je Ivan našao na klupi – za 10 godina, dogodilo se čudo, devojčica je dobila pravu porodicu. Da li su Ivan i Sveta ostali zajedno, “priča ćuti”. Ali, najverovatnije, jesu. Jer ih je ujedinila radost dobrote i sreće koju su darovali maloj duši. Takve ili slične priče nikada neće nestati sa zemlje. Ljudi u našoj zemlji su dobri i svetli, sposobni za velika dela. To je sve, prijatelji, da li vam se dopala ova priča?
