Moja supruga i ja smo bili veoma srećni kada je naša jedina ćerka poželela da živi sa nama posle venčanja. Imamo svoju veliku kuću, a zet nam se dopao, pa nas nije bilo sramota. I naše dete je pored nas. Šta je još potrebno?
A vest o skorom rođenju unuka učinila je mene i suprugu najsrećnijim ljudima. Posle prvog unuka trebalo bi da dođe drugi, a posle njih i blizanci. Moja supruga je morala da napusti posao, jer je naša Milana upravo šila sa decom. Ali ubrzo je ćerka izjavila da neće postati gubitnik i da želi da ide na posao.
Podržali smo i našu ćerku u tome. Ali činjenica je da je mojoj ženi bilo veoma teško da sama brine o četiri vešala. Morao sam da nosim svoj posao kući da bih joj bar na neki način pomogao. Do kraja dana, ona i ja smo bili kao preživjeli limun, ponekad baš tokom večere, oči su nam se sklopile.
Mislite da su uveče brinuli o deci? Ništa slično, čak ni pranje sudova posle večere morali smo da radimo ponovo ja ili moja žena.
Milana je, zadihana i stenjena posle „teškog“ radnog dana u kancelariji, legla na kauč da se odmori, ne zaboravljajući da zgrabi laptop. Supruga je ćerki nagoveštajima, a potom i direktnim tekstom, jasno stavila do znanja da deca treba da komuniciraju sa majkom. Milka joj je samo odmahnula.
Pa nismo morali da najavljujemo štrajk, a supruga i ja smo nastavili da nosimo sve kućne poslove i brigu o deci. Sve dok nam jedna prilika nije otvorila oči za rođenu ćerku. Tog dana zet je kod kuće zaboravio telefon, a na poslu je to jednostavno neophodno. Zgrabio sam telefon i nazvao ga, a onda sam dobio poruku od svoje ćerke. Bio sam zabrinut – šta se desilo da je slala poruke, jer smo tek bili zajedno.
Otvorio sam poruku i polilo me hladnom vodom. Moja ćerka je u toj poruci govorila veoma nelaskavo o nama.U prvi mah nisam ni shvatio da nas je ona nazvala nacistima. O ostalom neću ništa reći.
Zetu i ženi nisam ništa rekao. Jedva je stigao do večeri, a tokom večere je izjavio da više ne namerava da toleriše njihovo prisustvo u svojoj kući. Svi su se uspaničili. Ćerko, samo je ustala na prstima.
Supruga je pokušala da interveniše i sve popravi, ali ja sam rekao: „Dosta! Pogrešno smo vaspitali ćerku ako nas, sedeći na glavi, smatra parazitima. Pa nećemo više biti paraziti. Stolnjak je put za tebe. Sada žive sa tazbinom. Jadna žena mora da spava u kuhinji, ima stan, a ne privatnu kuću. U početku su im mnogo nedostajali unuci, posebno žena.
Onda su je ponovo pozvali na posao i život je polako počeo da se poboljšava. Moja žena insistira da se pomirim sa ćerkom. Nemam ništa protiv, ali prvo treba da se izvini. Inače, nema šanse.
