Moji drugovi iz razreda su mi se uvek smejali. Povod za njihove šale bila je moja mama, kojoj je bilo 64 godine, dok sam ja imala svega 15. Dok su sve druge na roditeljske sastanke pratile mlade mame, moja mama je više ličila na baku. S vremenom sam se počela stideti…
Jednog dana nisam izdržala još jedan krug podsmeha u razredu, došla sam kući, spakovala stvari u ranac i otišla.
Lutala sam po stanicama i metroima, spavala gde god sam mogla, i hranila se onim što sam uspevala naći tokom dana.
Jednom prilikom na jednoj stanici, srela sam maminu prijateljicu, našu komšinicu, tetku Katu, koja je sela pored mene.
– Da li ti razumeš šta radiš? Hitna je tvoju mamu odvela. – Pa nije trebalo da me rađa u tim godinama – odgovorila sam ljutito. – Ne slušaš me? Kažem ti da je hitna odvezla tvoju mamu. Sada leži u bolnici! Govorila sam joj da te ne pušta samu, ali nije mogla da te napusti.
– Šta? – Tvoja mama te je pronašla na novogodišnje jutro na klupi ispred naše zgrade. Smrzavala si se, pa te je povela kući. Nekoliko meseci je tražila tvoje roditelje, ali kada je nestala nada da će ih pronaći, usvojila te je. I to je tvoje „hvala“?
– Lažete! – nisam mogla da verujem u ono što sam čula. Plakala sam sat vremena sedeći na vlažnom podu, zatim sam ustala i otrčala mami.
Doktor se sažalio i pustio me da uđem kod nje. – Mama! Mama, ne ostavljaj me, čuješ? Potrebna si mi! – vikala sam iz sveg glasa. Srećom, mama se oporavila, a ja se više nisam stidela, već sam bila ponosna na nju. Moja mama me spasila od hladnih zidova doma, ona jedna – tako mala, tako nežna, postala je moja porodica.
