Svadba kod Galine i Vasilja bila je u kući neveste. Pozvali su bliske komšije, skuvani krompir i pržili čvarke. Kraljevsko jelo bio je vinogradarski sos. Tako su obeležili ovaj događaj. Selo se smejalo, ali oni su ceo život proveli zajedno u ljubavi i slozi.
U selu su Galinu svi smatrali ne baš lepom, jer je prerasla sve momke. Devojka je lako cepala drva i mogla je sama da izore dobar komad polja. Niko nije mislio da će se udati. “Ko će je uzeti, nijedan muškarac se ne može takmičiti s njom”, šaputale su komšinice. A ona je sve iznenadila kada ju je zaprosio mali, mršav momak iz grada, Vasilj.
Galina je postala takva jer nije imala drugog izbora. Otac se nije vratio s fronta, a majka je ostala s petoro male dece. U 50-im godinama, kakav je bio posao na selu? Kolhoz. Tamo su uzimali i stare i mlade. Zato je Galina napustila školu još u sedmom razredu i otišla da pomaže majci na farmi.
Kod krava, kojih je bilo čak osamnaest, trebalo je dolaziti tri puta dnevno. Ustajala je u četiri ujutro i radila ceo dan kao pčelica. Nikada se nije žalila. Stizala je i na farmu i kod kuće. Kad bi dolazili proleće ili jesen, hvatala bi se za plug kako ne bi morali da plaćaju nikoga. U radu i brigama prolazile su godine. Devojke njenih godina već su se viđale s momcima pod vrbom, ali na nju nijedan momak nije ni pogledao.
U julu je selo živelo u iščekivanju svadbe partorške kćeri. Za omladinu je to trebalo da bude veliki događaj jer su kružile glasine da dolaze gosti iz grada. To nije bila obična violina dede Fedosija, već pravi orkestar. Galina je bila pozvana kao kuma.
“Zašto da idem tamo? Nemam čak ni pristojne čizme, ni lepu odeću”, odgovorila je devojkama. Ipak, kod kuće je majka uspela gotovo šutirajući da je isprati: “Idi, makar čuj te muzičare. Pričaj mi kad se vratiš. Kada ćeš opet imati takvu priliku? Tako ćeš i ostati kod krava.”
Nije imala šta da radi – otišla je. Priznala je sebi da je sama znatiželjna da vidi kako izgleda takva svadba. Nikada nije plesala ni zapaljivu polku, ni krakovačko kolo. Ali joj se jako svidela muzika. I muzičari su bili smešni. Nisu nosili platnene košulje kao seljački momci, već su nosili karirane sakoe.
Namigivali su i mladićima i babama među kojima je sedela Galina. Čak joj je jedan i nekoliko puta nasmejao. Na bubnju je udarao mali mršavi momak, i bila je iznenađena kako uspeva s tim instrumentom. Dopao joj se visoki trubač. “Eh, meni nema šanse za takvog lepotana…” – uzdahnula je.
Ova svadba bila je jedina svetla tačka u njenom životu, ali i ona je počela da bledi u sivim danima. Ali jednog večera neko je pokucao na vrata.
“Ko to dolazi u ovo doba?” – upitala je majka, već smestivši se na šporetu. “Idi i pitaj.”
- “Ko je?” – viknula je kroz vrata.
- “Otvaraj, došli smo da prosimo!”
Galina je bila zatečena tim rečima.
- “Koga?” – upitala je drhtavim glasom.
- “Došli smo da prose tvoju ćerku! Otvaraj!”
Skočila je i počela da skida majku s peći.
- “A koga da prose? Nina ima 14 godina, drugi su još mlađi. Možda tebe?” – nikako nije mogla da razume majka.
Kad su otvorili vrata, Galina je gotovo izgubila svest. Ispred nje je stajao onaj mali muzičar kog je videla na svadbi. I počeli su razgovori o crvenoj devojci i kuniću koji je ušao u njihov dom. Na kraju, prosac je zaključio: “Želimo da uzmemo ovu vašu devojku za ženu, ali ne znamo kako se zove.” I pokazao je prstom na Galinu.
“Ćerko,” rekla je majka, “ne možeš očekivati lepše. Nema na svetu dovoljno lepotana za sve, ali možda je ovaj momak dobar. Uzimaj rublje, ja sam ga odavno pripremila.”
Razumela je da nije ni vitka ni lepog lica, ali šta će s njim? Ipak, nije imala izbora i vezala je neočekivane goste vezenim platnom.
Svadba je bila u njihovoj kući. Pozvali su bliske komšije da budu pristojni. Skuvali su krompir i pržili čvarke. Glavno jelo bio je vinogradarski sos, jednu flašu su podelili na sve. Tako su obeležili ovaj događaj. Vasilj, kako su ga zvali, bio je siroče, doneo je bubanj, tako mu je stajalo. Ali momak je imao zlatne ruke. Popravio je vrata, postavio ogradu. Zaposlio se u kolhozu kao magacioner, bez obzira što je odrastao u gradu.
Isprva, kad su mladenci odlazili na farmu, žene iz njihovog kraja su sedele za prozorima. “Vidiš, on joj jedva do ramena doseže. Pa šta je to za par!” – govorili su i nazvali ih “Štepsel i Tarapunka”. Ali supružnici nisu obraćali pažnju na podrugljive reči.
Živeli su i postepeno gradili imanje. Vasilj je dodatno zarađivao sa prijateljima na svadbama. Za dve godine dobili su sina, Bogdana. S rođenjem deteta, Galina je procvetala, a Vasilj je nekako porastao. Ili je to bila sreća koja ih je promenila? Kasnije im je Bog dao ćerku. Ljudi su se vremenom navikli na neobičan par, iako su nadimci ostali. Povremeno su Vasilju zadirkivali: “Kako to da te žena sluša?”
A on je mudro odgovarao: “Nije da ona mene, nego ja nju slušam.”
Seoske žene su čak zavidele Galini. “Kuću joj gradi, a naši stalno piju, – žalile su se jedna drugoj, – kažu da joj još cveće donosi.”
U kući Galine i Vasilja bilo je veselo. Ove godine, 83-godišnja Galina i 85-godišnji Vasilj proslavili su “dijamantnu” svadbu. Godine su pognule Galinu, i sada je skoro iste visine kao i njen muž. Dvoje dece i troje unuka sa praunukom došli su u goste.
“Znate, deco, kako sam se sramila s njim hodati, koliko sam se isplakala zbog podrugivanja,” priznala je baka za svečanim stolom. “Ali sada svima kažem da boljeg čoveka od mog Vasilja nije bilo, niti će biti. Jer od lepog lica se ne živi, ali je teško s nekim živeti ceo život. A ja sam zaista imala sreće s njim.”
