Mladiću, ustani i daj mestu trudnoj ženi! – Počela je da se ljuti baka u autobusu.
Nema potrebe, bako, izlazim za jednu stanicu, – odgovorila je trudna devojka.
Kako nema potrebe, ti si u devetom mesecu, teško ti je da hodaš, a u ovakvom zagušljivom autobusu bolje je da sediš, a šta ako ti bude loše?
Pa neka onda sve trudnice sede kod kuće, a ne da se guraju po prepunim autobusima, – odgovorio je mladić i odmah izašao iz autobusa.
Svi putnici su ga osudili pogledima, ali niko ništa nije odgovorio. I tada su dve bake, koje su sedele zajedno, počele da razgovaraju:
Oh, sada ću ti ispričati jednu priču, desila se u autobusu broj 15. Autobus je stao, mnogi su izašli. A ostali putnici su počeli slušati priču:
Ušao je u autobus starčić, tako nemoćan, mršav, samo koža i kosti. Kosa mu je bila neuredna, odeća prljava, neka pohabana.
Oh, odmah je očigledno da je neka lutalica, – odgovorila je druga baka.
Ne, nemoj tako da govoriš. Svi mi sudimo po izgledu, ali evo kako je bilo. Ušla je ona, a odmah joj je mladić ustupio mesto.
Bio je tako snažan, lep, visok.
Eto, odmah se vidi da su neki mladi ljudi još uvek ugojeni, – kaže druga baka.
Da, veoma lep gest. Držao je lepu kutiju u rukama. E, mladić je primetio da ova baba nema obuću. U kasnu zimu, po kiši – bila je bosa. Mladić je odmah skinuo svoje čizme i dao ih babi.
Hvala ti, sine. Zdravlja ti bilo, – počela je da govori lutalica.
Nema na čemu, bako. Nosite ih na zdravlje, nemojte da obolite.
Počeo je da radi, tek je dobio platu i kupio sebi nove čizme. Mladić je izašao iz autobusa, a svi su posmatrali kako na stanici otvara svoju kutiju, vadi nove čizme i obuva ih. A onda, kada su svi ponovo pogledali prema babi, ona je nestala.
Kako nestala?
E, to niko ne zna. Samo je sedila tu, a za minut je više nema. Čudo neko.
