Инна је стално ходала у синцима. Имала је мужа који је увек био пијан, стално ју је тукао. А када је син покушавао да је брани, тукао је и њега. Дошло је до тога да је подигао руку на ћерку. Тада је Инна одлучила да побегне од њега. Послала је децу код мајке, а сама отишла код пријатељице. Развели су се веома чудно, с обзиром на карактер Егора.
Он је веома тихо отишао и чак није правио скандал када су делили имовину. Испоставило се да има другу и одмах је прешао код ње. Прошао је дуг временски период. Наравно, Егор није плаћао алименте, формално је био незапослен. Али све се полако ставило на своје место. Инна је нашла посао, а син је радио повремено у пошти.
Убрзо је упознала доброг човека који ју је волео. И он је био разведен и није имао децу. Мислио је да предложи Инни, али је имао сумње. Међу њима је све било добро. Мислио је на децу, јер је постојала велика вероватноћа да га они не прихвате. Поделио је то са Инном. Инна је знала да се деца плаше да би све могло да се понови.
Одлучила је да разговара са њима. После посла, вративши се кући, затекла је једног сина код куће. -Кириуш, здраво! Имам један разговор с тобом. -Шта је било, мама? Отац се поново појавио? -Не, не! Све је у реду, само хоћу да се посаветујем са тобом о једној ствари.
-Посаветовати се? Са мном?
-Да, твоје мишљење ми је веома важно.
Инна је сакупила храброст и испричала сину све. Мислила је да ће ћерка бити срећна, а син можда неће разумети. Али, грешила је.
-Мајко! Знаш, имам страх да те могу повредити и да ће се са тобом понашати као и отац. Али ако си сигурна у њему, ако је он добар човек, само сам срећан ако будеш срећна.
-Да, синко, сигурна сам! Он не пije, не пуши, ради на добром послу. А ако чак и погрешим, нећу дозволити никоме да се тако понаша према мени. Има кућу, можда ћемо живети тамо, заједно. А ако нешто пође по злу, вратићу се.
Инна је причала и светлела, а син је разумео да је она срећна. Долго су причали, и тада се вратила Јуља.
-Јуљка, дођи овде, – позвала ју је Инна весело.
-Мамо, десило се нешто лоше?
-Не, драго моје. Желим да се тајно посаветујем са тобом.
Инна је испричала све ћерки. Њена реакција није била тако позитивна као Кирилова.
-Ти нас напушташ због неког мушкарца?
-Шта ти је, ћерко? Наравно да не. Ви сте ми на првом месту. И ништа и нико то не може променити.
-Нам не треба туђи. Добро нам је и овако.
-Ћерко, ти си још веома млада да разумиш ово. Срећна сам са вама. Али желим женску срећу. Желим да волим и да будем вољена. Он неће живети с нама, не брините.
-Ти ћеш живети код њега. Све је јасно! Ти нас напушташ! – Рекла је Јуља и гласно отишла у своју собу.
Инна није очекивала овакве речи од ћерке. Изненада је устала, обучила јакну да изађе из куће.
-Мамо, куда идеш? – појурио је за њом Кирило.
-Кируша, она је у праву, не треба то да радим. Ићи ћу код њега и све ћу објаснити. Он је добар, разумеће!
-Не, мамо, стани! Разговараћу са њом. Она је само шокирана, смириће се и све ће бити у реду.
-Мислиш? – чули су се тонови наде у њеном гласу.
Кирило је разговарао са сестром. Дуго је било потребно да Инна чека. Бојала се, јер је за њу било веома важно одобрење деце. Јуља је изашла из собе, пришала мајци и мирним гласом рекла:
-Мамо, знај да сам против.
Али ако он не буде живео с нама, онда као што желиш. Само ми је одвратно да замислим да те туђи човек љуби. Врло ми је тешко. Не могу то да прихватим. Можда ћу, кад будем старија, разумети. Брат има право… Али за сада, чула си ме!
-Моја добра! Хвала што си покушала да ме разумиш. Обећавам, неће бити проблема.
Прошле су неке године. Јуља је пецила роштиљ са очухом на његовој дачи и смејала се његовим шалама. Она је већ имала своју породицу и децу. А Кирило је упознао веома лепу девојку. Њихови односи били су чврсти и добри. Били су срећни и живели су данас.
