У породици Оксане рођен је млађи брат, новца никада није било вишка. Девојци је било потребно да ради додатне послове од своје 16. године. Ускоро брат одраста, упознаје девојку, жели да се ожени. Мајка одлучује да размени трособан стан за два једнособна.
Један даје сину, а на други додаје њена ћерка, те заједно купују двособан стан и живе тамо. Прошло је још неко време, син је већ имао децу, живели су у свом стану, нико их није узнемиравао. Али изненада умире мајка. Неколико дана касније, када ране од губитка мајке почињу да зарастају, брат и сестра одлазе код нотарија.
Оксанa, сестра Олега, подсетила му да му је мајка већ некада дала стан, па је по закону тај стан њен.
-Оксан, ти ипак живиш сама, зашто ти треба двособан? Дај, подели! — рекла је братова жена.
-Јуља, па зарадите и мењајте, шта ја ту могу? Од кога ви знате да живим сама или с неким? Ако моја деца из другог града изнајмљују стан, то не значи да они треба да остану без крова над главом.
-Па онда продај свој двособан и нека они купе тамо.
Оксана је била шокирана понашањем свог брата, он је ћутао, док му је жена давала савете о продаји и размени стана.
-Олеже, знао си на почетку, када си хтео да се ожениш са својом женом, да је мајка због вас разменила стан за два! Један је дала теби, да бисте ти са својом женом живели одвојено. Све је било поштено.
Јуља, видећи да је муж на страни сестре, окренула се ка излазу и повукла га за собом.
-У сваком случају, ми такође имао право на овај стан. Наследство треба поделити! — викнула је на крају.
Оксанa је осећала велику тугу. Брат је све разумео, уговор је био поштено направљен, једнособан њему и једнособан њој. А то што је она сама додала за двособан стан, њеног брата и његову жену није брига. С друге стране, могла би да се одрекне и да да половину стана, да помогне брату и његовој жени, јер имају децу. Тако је то живети мирно…
