Sreli smo se nekako pet drugarica – da razgovaramo o svojim muževima. Jedna od njih je priznala da se nikad nije osećala ovako strašno. Srele smo se nekako sa prijateljicama. Kao i obično, skupile smo se da razgovaramo o svemu što nam se desilo tokom tog nedeljnog perioda.
Na kraju smo počele da se prisećamo gde i kako smo upoznale svoje muževe. Julija, moja koleginica iz škole, ispričala je da je upoznala svog Alekseja u bolnici! – Oh, sreli smo se tamo u menzi, izašle na ručak. Naš prvi sastanak bio je u procedurnoj. I eto, devojke, venčanje! Ko bi pomislio.
Vera, moja prijateljica iz detinjstva, upoznala je svog vereniika u šumi. – Oh, svog sam srela dok sam brala gljive. Imam omiljeno mesto gde uvek ima gljiva, a on je bio baš tamo. Olenka, ćerka mamine prijateljice, započela je poznanstvo sa svojim izabranikom kroz skandal.
– Došao je kod mene kao inspektor u restoran. Naravno, mnogo primedbi. Na kraju je on predložio… Valja, moja koleginica sa fakulteta, zaljubila se u svog studenta. – Pa dobro, šta devojke, živimo već šesnaest godina. Bio je odličan ljubavnik, a sada mogu reći da sam ga “izgajila”. Došao je red na mene, muž još nemam.
Ali priča koju imam da ispričam bila je.- A ja prošle nedelje skoro nisam poludela. Prišla sam, znači, ulazu, tražim ključeve u torbi, a još je mračno, ne mogu da ih nađem. A iza mene neko stoji, veliki neki. Postalo mi je baš neprijatno, mračno, ništa se nije videlo.
Pokušavala sam da ostanem smirena, naposletku sam otvorila vrata ulaza – ušla sam. A on iznenada kao da je ušao za mnom. I još je počeo da se penje za mnom. Odlučno sam stala, skupila volju u šake – okrenem se, a tamo tako simpatičan muškarac, devojke… kažem mu “Tako tiho ste ušli”, a on mi odgovara “Nisam manijak, ne brinite”.
O, tako smo se razgovarali, proveli pola sata na stepeništu. Došao je kod sestre, ona živi na petom, a ja na četvrtom, pa je išao za mnom. Eto, devojke, a sutra idem na sastanak sa njim.
