Vika je danas došla na posao ponovo tužna, i tako svake nedelje. I ne, to nije zbog toga što je počeo novi radni vikend. A sve je u vezi sastanaka. Obično Vika ide na takve sastanke nedeljom, a ponedeljkom na pauzi za ručak priča nam kako je prošlo.
Samo što svakim putom slušamo priče sve tužnije i tužnije. Sastanci, kada ti već imaš 30 godina, prolaze tako, bez ikakve romantike. Ceo kolektiv je čekao na pauzu za ručak da bi slušao priču Vike. Takve priče smo čekali kao seriju novog serijala. – Ojj, devojke… ništa dobro.
Nema toga što on nije znao, gde treba da se sretnemo, prošetali smo po parku. A izgledao je kao galantan čovek, već sam mislila da idemo u restoran. – A šta, tako jednostavno ste u parku samo šetali? – Da, da, šetali smo. – Pa juče je bio kišovito veče, da li ste stajali na kiši?
Nemoj da zaboraviš, nije ti 20 godina, kada se poljupci na kiši smatrali romantikom, uskoro ti je 40, treba da paziš na zdravlje. – Pa nije bilo do romantike. Otišli smo na verandu male kafane. Seli smo za sto, popili kafu. – Oj, kako skromno… A da li ti je nešto poklonio? – To sam i čekala, možda neku cvetku donese, barem jednu malu ružu.
Ja vidim cene, ona baš nije skupa. Eh, devojke, nijednog cveta. Ceo kolektiv je uzdahnuo. Da bismo nekako podržali Viku, naša sekretarica je nastavila: – Pa šta, Vika, oni su svi sad takvi. Eto, moj muž, on baš ništa ne zna o romantici. Ja sam mu pripremila večeru pri svećicama, a on je pojeo, rekao da je sve bilo ukusno i otišao da spava.
– Pa, šta je bilo posle? – Pitala sam ga ujutro, da li je primetio nešto neobično juče. A on mi odgovara, zašto si te svećice stavila na sto, zauzimale su prostor bez razloga. Bolje bi bilo da si umesto njih stavila salaticu, to bi imalo više koristi. Tako da, devojke, danas nisu isti muškarci. – Da, kavalerima je prošli vek prošao, – zaključila je Vika.
