Komšinica je živela sa svojim mužem skoro 40 godina. Niko od nas nije mogao da ih zamisli odvojene jedno od drugog. Nikada nismo čuli da su se svađali ili da imaju bilo kakve nesuglasice. A onda je ona odlučila da podnese zahtev za razvod. – ‘Vi ste ceo život zajedno, šta ti je!’ – ‘Aha, zajedno.
Umorna sam od svega toga. Umorna sam od toga da stalno popuštam, u svemu. Odlučila sam da barem u starosti živim za sebe. Sama. Bez nečijih glupih naređenja.’ Setila se da je i njena bliska prijateljica bila u sličnoj situaciji. Živela je sa svojim mužem 20 godina, deca, kuća, domaćinstvo – i bum, razvod. Čak roditeljima još nisu rekli.
Znala sam samo ja, i možda još nekoliko ljudi. A najgore je to što takvih porodica ima na pretek. I zašto svi to skrivaju? Boje se da će komšije čuti? Nedavno sam bila na vikendici. Naše društvo je neverovatno složno, svi sve znaju o svima. Dok sam se bavila koprivom, prišla mi je komšinica i kaže:
– ‘Čula si vest? Ljudkin muž je otišao na onaj svet. Kažu, nije izdržao još jednu večeru…’ A Ljudka, to je moja komšinica. Neverovatno draga žena srednjih godina. Kupili su vikendicu pored nas pre nekoliko godina. Nikada nije skrivala šta se dešava u njenom životu.
A šta tu da sakriješ? Svi su čuli njenog muža kad je dolazio sa još jednog slavlja. Svađe zbog bilo čega. U poslednje vreme su živeli u razdvajanju, ali svekrva je govorila da joj takav sin ne treba, pa su ostali pod istim krovom. I eto, novina – došao je kraj. Ostavila sam koprivu, otišla na njen plac. Pokucala sam, i sa praga kažem:
– ‘Ljudka, slušaj, ni sama ne znam da li da ti saučešćem ili čestitam. Možda šale nisu na mestu, ali se sećam kako je prošlog leta bežala od njega u šumu. Bojala se, jadnica. Tada sam je odbranila. Uzela sam gorući panj sa vatre – i otrčala za grubijanom. Čini se da je uspelo. Tu osobu su, naravno, ispratili kako dolikuje, ali nazdravljali su za ‘slobodu’…’
