Saško i Olena su se sreli u Parizu. Bili su školski drugovi. Nekada su se zabavljali, ali nije ispalo i nakon završetka škole više nisu bili zajedno. – ‘Olena, je li to ti?’ – ‘Saško? Neočekivano.’ Saško je predložio da odu u kafić. Olena je pristala. – ‘Samo imam malo vremena,’ upozorila je. – ‘I ja imam.’ Seli su u kafić u blizini.
Naručili su kafu. Saško je započeo: – ‘A ti ovde živiš?’ – ‘Pa već pet godina.’ – ‘Super! Vidim, udala si se,’ rekao je Saško, primetivši verenički prsten. – ‘Da,’ nasmešila se Olena, ‘on je lokalni vinar. Ima dvorac blizu. Šteta vremena, inače bih ti pokazala, upoznala te.’
– ‘Pa ti si stvarno za svaku pohvalu, Olena! A čime se baviš?’ – ‘Pa, samo sam izašla na šoping, imam manikir za pola sata.’ – ‘Razumem.’ – ‘A ti, šta ima novo? Još uvek se nisi oženio?’ – ‘Ne, nemam vremena za to, razumeš? Stalni posao. Ali viđam se sa jednom glumicom. Samo je sada otišla u Italiju da snima film.’
– ‘Aha, sigurno! A čime se baviš?’ – ‘Pa, nije baš lako objasniti. U IT sektoru.’ – ‘Vau, baš si uspešan.’ – ‘Da, imam veliki biznis, sad sam došao u Pariz zbog dogovora sa novim partnerom.’ – ‘Super, ali moram da idem, slušaj, nemam gotovinu, možeš ti da platiš kafu?
– Naravno. I Olena je brzim koracima otišla prema prodavnici. U stvari, Olena je završila pauzu: radila je kao prodavačica u prodavnici. Njen muž je bio menadžer. Ali nije slagala. Prodavnica je bila njena.
Saško je bio vozač autobusa, a njegov klijent je bio veliki biznismen u IT sektoru. Došao je ovde da se sretne sa jednom devojkom koju je upoznao preko interneta. Nije slagao, ona je bila glumica, ali je nisu nigde pozvali. I nije mu se dopala. Nakon što je platio kafu, otišao je na posao.
