– Šta vi stalno pravite buku! – na vratima je stajala ljutita komšinica, Oksana, i ne samo rečima, već i celim svojim izgledom zahtevala da se to “bezobrazluk” prekine.
Zbunjen Nikola, raščupane kose, samo je gledao u Oksanu.
– Hej, da li me čujete? Dolazim kući, i onda počinje: buka, galama, pozvaću gazdu zbog vas, nemoguće je tako živeti.
– Potrudiću se – tiho je rekao Nikola i zatvorio vrata pred Oksanom.
Nakon pola sata tišine, sve se vratilo na isto: nešto je lupilo, počela je graja, čuli su se dečji glasovi i plač. Oksana se naljutila i ponovo se popela sprat iznad, uporno pozvonila na ista vrata.
Vrata je otvorio dečak, od oko dvanaest godina.
– Gde je tata? – upitala je Oksana, podigavši obrve.
– Oležik je prosuo šerpu sa želeom u kuhinji – veselo je odgovorio dečak – tata čisti.
Oksanino lice se vidno promenilo kad je ugledala još nekoliko pari radoznalih očiju koje su virile iz sobe.
– A gde je mama?
Dečak je na trenutak spustio pogled, zamislio se i rekao:
– Mi sada živimo samo sa tatom.
– A koliko vas ima? – upitala je Oksana.
– Šestoro…
– Pitaj tatu mogu li da uđem?
– Uđite, šta sad, vi živite ispod nas, video sam vas.
Oksana je malo oklevala na prostirci ispred vrata, ali je zatim odlučno ušla u kuhinju.
U kuhinji je muškarac skupljao žele sa poda maramicama.
– Izvinite što pravimo buku, kod nas je…
– Dobar dan još jednom – rekla je Oksana.
– Da – okrenula se i obratila se starijem dečaku. – Kako se zoveš?
– Slavik.
– Slavik, donesi krpu i kantu, ovde treba da se obriše.
Kad je dečak doneo sve, osmehnula mu se i rekla:
– Da li imate domaći iz književnosti?
– Da – odgovorio je Slavik.
– Onda uzmi udžbenik i sve okupljaj u sobu da slušaju. Ko ne sluša, daj im olovke i papir da crtaju. Ko ne crta, neka gestovima pokazuje ono što čitaš – jasno?
– Da! – veselo je rekao dečak i nestao u drugoj sobi.
Trebalo je dosta vremena da se kuhinja očisti od ostataka želea. Ali deca nisu smetala, bila su zauzeta, i Nikola i Oksana su sve završili. Čišćenje kuhinje prešlo je u pripremu večere.
– Večera je gotova! – pozvala je decu u kuhinju. Posadila ih je i nahranila. Za pranje posuđa odredila je Slavika dok je otac večerao.
U tom trenutku, Nikola je shvatio da ova žena nije slučajno ušla u njegov život.
Oksana je počela često da dolazi kod Nikole i njegove porodice, pomažući im. A skoro godinu dana kasnije, neko je pozvonio na njena vrata. Na pragu su stajala deca, sa buketom cveća i velikom tortom.
– Oksančice, budi moja žena – govorio je Nikola, otvarajući kutijicu sa prstenom.
– I naša mama! – povikala su deca u horu.
Oksanine oči su se činile kao da će se svakog trenutka napuniti suzama.
– Imam jedan uslov – podigla je prst uvis – samo ako pristanete na još jednog brata ili sestru.
– Pristajemo! – u glas su odgovorila deca.
Postoje oni koji osuđuju Nikolu jer je prebacio brigu o svojoj deci na ovu ženu. Oni ne razumeju kako se Oksana odlučila na sedmo dete. Smatraju da bi trebalo da se sami snalaze, kad su već doneli takvu odluku.
Ali ona je srećna i možda je upravo to bila njena svrha – biti majka sedmoro dece i udati se za čoveka s kojim želi da gradi svetlu i srećnu budućnost. A deca – deca će uskoro porasti i biće lakše, zar ne?
