Marina je stalno nagovarala muža:
– Serhije, hajde da idemo na more, molim te. Bar u oktobru. Slavka će već ići u vrtić. A mi ćemo barem malo da se odmorimo.
– Pa, dobra ideja, uhvatio se Sergej. – Pa, već smo uštedeli nešto novca.
Već 5 godina kako su Marina i Sergej bili u penziji. Ćerka se već udala, a i unuku su uspeli da dobiju…
– Maša, Jula i Andrej će uskoro doći? Trebaju da preuzmu dokumente za vrtić.
– Mislim da sledeće nedelje. Već sam ga prijavila kod pedijatra.
– Čini mi se da samo mi brinemo o dečaku.
– O, neka mladi uživaju.
– A mi čime smo lošiji?
– Ničim, u oktobru ćemo ići na more.
Došao je večer kada su došli ćerka i njen muž. Sergej je zagrejao saunu, postavili su sto na terasi, i skuhali čaj.Najviše je ovoj posedi bio radostan unuk Slavik. Trčao je napred-nazad, pravio nestašluke, povremeno prilazio majci, koja ga je milovala po glavi, a on bi opet bežao u svoje dečje stvari. Ali pre ili kasnije, nastala je napeta pauza: situaciju je razbila ćerka:
– Andrej i ja smo dobili ponudu za posao u inostranstvu. 25. letimo. Karte smo već uzeli…
– I gde to vi idete?
– U Kinu. Svi smo već odlučili. Trenutno na godinu dana, a dalje će se videti.
– A šta će biti sa Slavkom?
– Ostaće kod vas. Da li ćete ga uzeti zauvek?
– Kako zauvek? Pa čak i godinu dana bez deteta? Kako to?
– Pa, naravno da ćemo tugovati. Ali idemo da zarađujemo novac.
– Razumite, dete nije mače, kako možete tako da postupite? Ćerko, razmisli – nije izdržao Sergej. Andrej je takođe bio pomalo zbunjen.– Pa, mi smo računali na vašu podršku…
– A da pitate nas za mišljenje – to nije bilo u planu?
– A vi ste protiv?
– I mi smo s majkom imali planove, hteli smo da idemo na more u oktobru, karte smo već kupili – malo je situaciju uljepšao Sergej.
– Pa, dođite na ostrvo Hainan, tamo je more, pa ćemo se videti.
– I to ste odlučili za nas, hvala.Julija i Andrej su otišli vrlo kasno. Već je pao mrak, Slavko je davno spavao u svom krevetiću.
– Nešto smo sa tobom propustili. Meni ne bi bilo teško da odgajam unuka, ali kako će ovaj dečko odrasti bez roditelja?
– Znaš zašto, Marino? Zato što smo ceo život živeli za druge. I zaboravili da treba da živimo za sebe.
