Edik je bio najsrećniji otac – rodila mu se ćerka Iza. Bio je oduševljen njome. Osećanja ponosa i sreće preplavila su ga. Na dan otpusta iz bolnice čak je zaplakao. Nije mogao da se nagleda svoje prelepe Ize: te slatke, krupne ručice i nogice, usne u obliku mašnice, jednostavno predivno. A njene oči bile su neobične, duboke, tamno smeđe, skoro crne. Šta mu je još trebalo za sreću? Imao je sada kod kuće dve voljene devojčice.
Edik je bio visok, lep, plavooki muškarac sa svetlom kosom.
Jednom je majka Edika naglasila da ćerka uopšte ne liči na oca, ni malo. A i uopšte, nije ličila na njihovu porodicu… Ediku je bilo potpuno svejedno šta drugi govore, on je divlje voleo svoju ćerku. Odgovarao je da je sigurno pošla na majku.
Ali, kako je vreme prolazilo, Edik je počeo da sumnja i da sve više obraća pažnju na svoju ćerku. Sumnje su polako počele da mu jedu mozak.
Ubrzo, njegova žena je postavila Ediku ultimatum, objašnjavajući da razume njegovu neljubav prema njoj, ali da se pita šta je on učinio prema njihovoj ćerki. Počeo je sve više da viče na Idu i postao ravnodušan. Non-stop je ćutao, ljutito udarao vratima i odlazio kod majke. Majka je savetovala Ediku da uradi test na očinstvo.
Na početku se protiveo, bojeći se reakcije svoje žene, jer je znao da će uslediti mnogo suza i histerija, a on to, kako je rekao, ne podnosi. Godinu dana ga je majka ubeđivala, sve dok nije pristao. Kada je Edik saopštio ženi svoju odluku, bila je vrlo iznenađena. Zatim je samo spakovala stvari i otišla, ostavljajući mu poruku da će živeti sa roditeljima dok ne uradi test i ne dobije odgovor.
Misli i sumnje su mu vrteli u glavi: da li je požurio, da li je pogrešno postupio, možda bi trebalo da vrati ženu i ćerku kući? Kod kuće je bilo vrlo tužno bez njih, prazno. Nije bilo radosti, dečijih vriski, mirisa ukusne hrane… bila je samo zamrznuta tišina. Kada je išao na test, žena nije došla. Isprva je mislio da kasni, ali kada joj je pozvao, ona mu je javila:
— Edike, mi se nećemo vratiti. Dozvoliću ti da viđaš Idu.
Ove reči su još više pojačale njegove sumnje, bio je siguran da one znači „ona nije tvoja“. Možda joj je bilo sramota da dođe, da mu pogleda u oči. Dani su prolazili jako sporo, činilo se da je to čekanje beskrajno. I onda, nekoliko dana kasnije, stigao je odgovor.
Edik je sedeo i gledao taj papir, nije mogao da ga otvori. Majka ga je zvala, pitala, i tada je otvorio rezultat testa, prišao prozoru, isključio telefon i ćutke gledao u daljinu. “Verovatnoća očinstva 99,9999%…” Kada se pribrao, odmah je pozvao ženu i obavestio je da je ipak on otac.
— Da, prošao si test na očinstvo, ali samo na papiru, a u životu – nisi.
