Ana Petrović je sedela na klupi u bolničkom parku i plakala. Danas joj je 70. rođendan, ali ni sin ni ćerka nisu došli niti je čestitali. Istina, njena cimerka iz sobe, Evgenija Sergejevna, čestitala joj je i čak joj poklonila mali poklon. Takođe, spremačica Maša počastila ju je jabukom za rođendan.
Pansion je bio pristojan, ali je osoblje uglavnom bilo ravnodušno. Naravno, svi su znali da su ovde starce dovodila deca kojima su postajali teret. Tako je i Anu Petrović ovde doveo sin, rekavši da će se odmoriti i oporaviti, ali zapravo je samo smetala snaji.
Stan je bio njen, ali sin ju je nagovorio da prebaci vlasništvo na njega. Kada je tražio da potpiše papire, obećao joj je da će živeti kod kuće kao i ranije. Ali u stvarnosti, cela porodica se odmah preselila kod nje, i počeo je rat sa snajom. Snaja je bila stalno nezadovoljna – nije tako skuhala, ostavila je kupatilo prljavo i još mnogo toga.
Sin ju je u početku branio, ali je ubrzo prestao i počeo da viče na nju. Onda je Ana primetila da nešto šapuću, a čim bi ušla u sobu – zaćutali bi. Jednog jutra sin je započeo razgovor o tome kako joj treba odmor i lečenje. Gledajući ga u oči, gorko ga je pitala:
– Daješ me u starački dom, sine?
Pocrveneo je, zbunio se i krivim glasom odgovorio:
– Ma kakvi, mama, to je samo sanatorijum. Ostaćeš mesec dana, pa se vraćaš kući.
Dovezao ju je, brzo potpisao papire i žurno otišao, obećavši da će se uskoro vratiti. Došao je samo jednom: doneo je dve jabuke i dve pomorandže, pitao “Kako si?”, i otišao pre nego što je stigla da odgovori.
Tako je ona ovde već dve godine. Kada je mesec dana prošao i sin nije došao po nju, pozvala je kuću. Javili su se nepoznati ljudi – sin je prodao stan i nije poznato gde sada živi. Ana Petrović je nekoliko noći plakala, znajući da je neće vratiti kući, i da su suze uzaludne.
Najviše ju je boljelo to što je jednom povredila ćerku da bi usrećila sina. Ana je rođena na selu. Tamo se i udala za svog školskog druga Petra. Imali su veliku kuću i gazdinstvo. Živeli su skromno, ali nisu oskudevali.
Jednog dana, Petrov prijatelj iz grada posetio ih je i ispričao kako je u gradu život bolji – dobra plata, stan odmah dobiju. Petar je bio oduševljen i nagovorio je Anu da prodaju sve i presele se u grad. Dobro im je išlo na početku, ali ubrzo se dogodila nesreća – Petar je poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Ana je ostala sama sa dvoje dece. Borila se, radila po ceo dan da ih prehrani. Mislila je da će joj deca pomoći kad porastu. Ali nije bilo tako.
Sin se našao u lošem društvu i morala je da pozajmljuje novac da ga spasi. Dugove je godinama otplaćivala. Ćerka Daša se udala i dobila dete, ali se razvela i ostala sama s bolesnim sinom. Ana je imala ušteđevinu za sinov stan, ali ju je odbila dati ćerki, koja se zbog toga naljutila i rekla da joj Ana više nije majka.
Dve decenije nisu razgovarale.
Ana se polako podigla s klupe i krenula ka pansionu. Odjednom čuje:
– Mama!
Srce joj je zalupalo. Okrenula se polako. Bila je to Daša.
Noge su joj zaklecale, gotovo je pala, ali ju je ćerka prigrlila.
– Napokon sam te pronašla… Brat nije hteo da mi da tvoju adresu, ali sam mu zapretila sudom. Odmah mi je rekao gde si.
Zajedno su ušle u zgradu i sele na kauč.
– Oprosti mi, mama, što se tako dugo nismo čule. Najpre sam bila povređena, a onda me bilo sramota. Pre nedelju dana sanjala sam te. Šetala si kroz šumu i plakala. Nisam mogla da izdržim, došla sam da te pronađem.
– Spremi se, mama, ideš sa mnom. Naš dom je velik, na obali mora. Moj muž mi je rekao: ako je tvojoj majci loše, dovedi je kod nas.
Ana ju je zahvalno zagrlila i zaplakala. Ovoga puta, to su bile suze radosnice.
