Pre nekoliko nedelja, iz života je otišla naša komšinica. Imala je 75 godina, ali je održavala svoje zdravlje, bila je vrlo aktivna, sama je išla po namirnice, družila se sa prijateljicama. Njena iznenadna smrt bila je iznenađenje za mnoge.
Ali nedavno mi je stariji komšija ispričao jednu priču koja se dogodila nedugo pre njene smrti. Prevaranti su je primetili. Jedan je glumio prevaranta, a drugi policajca. “Prevarant” je tražio ogromnu sumu, ali odmah je pozvao “operativac” i obavestio je da je sve pod kontrolom.
Baba je, prema scenariju, trebalo da da taj novac, zbog čega bi uhvatili prevaranta. Novac su naredili da baci kroz prozor, umotan u kesu. Tako je i uradila. Baba mi je uvek delovala tako pametno, ponekad čak i oprezno. Ali ne: dala je 200 hiljada nekome koga nije ni poznavala. Pozvala sam policajca, ili bar ćerku. A onda policija, prijave.
Pogledali su kamere – ništa: prozori babe su bili sa druge strane kuće. To je bila poslednja kap. Baba je legla. Verovatno je taj novac čuvala za ćerku, ili je štedela za svoje sahrane.
Ali najviše mislim na zločince. Kako imaju obraza da rade ovako nešto sa usamljenim ljudima. Mozak im funkcioniše, nisu slabi – a obmanjuju mlade, koji bar mogu da uče na svojim greškama.
Neka im se sva ta zla vrate. Neka padnu negde, ili neka smrznutiu se u hladnoj sezoni. I neka, u poslednjim trenucima njihovog smrznutog života, obmanuti stari ljudi stoje pred njihovim očima.
