Posle venčanja počela sam brzo da dobijam na težini. Prvo zato što smo muž i ja jeli noću i uopšte nismo pazili na ishranu, a zatim sam jedno za drugim rodila dvoje dece. Mršavljenje nije išlo.
Ako sam pokušavala da idem na dijetu, muž je počinjao da donosi kući raznu nezdravu hranu. I nisam mogla da odolim, morala sam da zaboravim na dijetu. A ni mužu nije bilo drago kada sam počela da pazim na ishranu. Govorio je: – Pa, šta su to za gluposti.
Ti tako nećeš smršati. A i ne želim da mršaviš. Sviđa mi se tvoj višak. Tako je govorio, ali nije dugo. Muž je prešao u drugi kancelariju gde su ga okruživale lepe, zategnute devojke. Često me upoređivao sa njima. – E, Jolka, koleginica moja, ti bi je videla. Prava lepota, kako da se oblači, a figura je prava klasa. Trebalo bi da postaneš kao ona, skroz si se opustila.
Bilo mi je žao da to čujem, ali imao je pravo. Kasnije je počeo da ostaje duže na poslu, shvatila sam da me vara sa nekom Julkom. Ali šta sam mu mogla reći? Jednostavno sam prestala da ga privlačim. Na poslu je došao novi šef, bio je za zdrav način života. Zato nas je terao da se pravilno hranimo i bavimo sportom. Počela sam da idem u teretanu.
Tamo sam upoznala Danila. Njegova žena ga je ostavila zbog viška kilograma. Imali smo mnogo zajedničkog, pa smo brzo postali prijatelji. A ujutro smo počeli da trčimo zajedno.
Mesec dana kasnije muž je otišao od mene. – Ti si sama kriva. Neko kao ja ne može da živi sa debelom kravom. Više ti niko ne treba. Nisam se ljutila na njega. Imao je pravo, bila sam sama kriva. Trebalo je ranije da počnem da pazim na sebe. Danilo me je podržao. Rekao je: – Dosta sa tugom. Pokazaćemo bivšima, koga su izgubili. Žaliće. Videćeš.
