Ira je nahranila muža ukusnom večerom posle posla. Anton, sit i umoran, otišao je da odspava na sofi. Ira je sela da plete i isključila televizor da ne bi smetala voljenom. Uvek je plakala poklone, smatrala je da je najbolji poklon onaj koji je napravljen rukama. Tišina, i odjednom Anton izgovara:
– Katjo, čekaj, dolazim… Ira je postala oprezna, zašto muž izgovara ime neke Katje u snu. Dve sata je razmišljala, da li imaju neku poznatu Katju, možda neku koleginicu sa posla. Iako su među ženama samo Jelena…
Misli joj nisu davale mira i pitala se odakle je poznaje. Anton se probudio, upalio televizor, protegao se, zaustavio na nekom filmu i zamolio ženu da napravi čaj, da popiju zajedno.
– Kaži Kati da ti napravi čaj, – oštro je rekla Ira. – Kati? – iznenađeno je upitao Anton. – Da, onoj sa kojom si razgovarao u snu. – Ja u snu pričam? Zanimljivo, nisam znao za to. – Sada znaš. – Eh, ne bi me primili u obaveštajnu službu, – našalio se Anton, – dobro, sam ću da pripremim.
– Misliš da sam glupa? Ne menjaj temu. Gde si je pronašao?
– Da li si ozbiljna? – pitao je, – naravno, nisi glupa. Ti si najlepša, najpametnija, najdobrovoljnija, najslađa! Izmislila si neku Katju, neku priču.
– Pa znaš, ja ću to razjasniti! Podnosiću zahtev za razvod. Nemamo dece, lako ćemo se razvesti. Samo ćemo morati da delimo firmu sa tvojim ocem, ali to nije u vezi s tim.
– Zbog sna si odlučila da se razvedeš? – Igriv ton Antona nestao je, – je li sve u redu sa tobom?
– Sa mnom je sve u redu, a sa tobom…
Ira je počela gorko da plače. Muž ju je zagrlio, umirio je, rekao da je ona jedina za njega i da mu niko osim nje nije potreban.
– Ako se razvedemo, neću moći da živim ni dan bez tebe! Pomirili su se. Popili su zajedno čaj. Gledali su televizor. Uveče, kao i obično, Anton je izašao da iznese smeće. Otišao je od kuće i nazvao.
– Zamisli, Katjo… skoro sam bio uhvaćen, tvoje ime sam izgovarao u snu. Da, posle projekta ću ti sve ispričati. Ništa nije posumnjala… sve, za sada, poljubi našeg sina za mene…
