Hanna, jedva dišući, izašla je iz bolnice. Izgledala je iscrpljeno, tužno, čak i žalostno. Lekar je rekao da treba da sačeka još jedan dan, a zatim će doći konačan rezultat. Ali po lekarovoj reakciji, Hanna je shvatila da nešto nije u redu.
– Možda je stvarno tako… šta da onda očekujem? Kako to da kažem mužu i ćerki, kako će oni bez mene, a ja bez njih?
Ljudi oko bolnice su hodali tako smušeni, razumeli su da im je ostalo vrlo malo vremena. Kako brzo prolazi vreme i zašto mi ranije ne cenimo srećne trenutke, ali počinjemo da shvatamo sve na ivici opasnosti?
Hanna je prišla stanici, čak je i na stanici odmah bilo vidljivo ko je izašao iz bolnice, a ko nije. Ljudi iz bolnice imali su prazan pogled, usmeren u nepoznato. Takav, kao Hanni, kada je sela u autobus i počela da gleda kroz prozor. Uveče ju je kod kuće dočekao muž. On je pažljivo pogledao ženu i pitao:
– Je li sve u redu sa tobom? Nekako si čudna.
– Da, sve je u redu, ne obraćaj pažnju.
– Sigurno? Čak si ranije došla sa posla. Možda misli, koje su loše došle, se vide na tvom licu.
– Samo mi je postalo žao. Ipak je jesen napolju, a zimu baš ne želim.
– Možemo da idemo na zimu u tople krajeve.
Možemo li dočekati Novu godinu negde na obali okeana, odmoriti se, biće zanimljivo, šta misliš o toj ideji? Hanna nije ništa odgovorila mužu, samo je izvukla osmeh, suzdržavajući suze. Razumela je da možda neće doživeti zimu. Kazaljke na satu su se kretale tako sporo, delovalo je da ovaj dan nikada neće proći.
Hanna je stalno gledala na sat, čekala dolazak novog dana. Konačno, ponovo bolnica, uskoro će Hanna saznati rezultate svojih analiza. Ljudi u redu su bezvoljno ulazili u kabinet. To je bilo vrlo čudno i strašno osećanje: želela je što pre da sazna svoje rezultate, ali istovremeno nije želela da čuje istinu.
Došao je njen red, žena je ušla u kabinet. Naspram nje sedela je nezainteresovana lekarka i popunjavala papire. Otvorila je fasciklu sa imenom Hanne i, ne podižući pogled, rekla:
– Imate dobroćudnu, sada ću vam zapisati lekove, pijećete ih šest meseci. A onda ponovo na kontrolu, da vidimo koliko se tumor smanjio.
Sa tim rečima Hanna je konačno uzdahnula. Izašla je iz kabineta i nije mogla da sakrije svoju radost. Znači, život se nastavlja, i sa mužem će otići na plažu, bliže okeanu.
