Lep par, nerazdvojan. Uvek su bili zajedno. Razdvojili su se samo jednom na nekoliko meseci – on je učio da bude vozač u gradu, ali je čak i tada dolazio svaki vikend da vidi svoju ljubav. U vojsku nije otišao – nije bio sposoban. Olenu je teta, koja je već otišla u penziju, odmah po završetku škole smestila na svoje mesto – sekretaricu u prestižnoj firmi. I privatni život, činilo se, bio je uređen.
Svi su divili ovom divnom paru. Artem je bio visok, širokih ramena, atletski građen mladić. Imao je velike crne oči i kosu boje katrana. Lena je bila niska, mršava devojka sa dugim trepavicama, plavim očima, marmornom kožom i svetlom kosom. Roditelji oboje su se radovali tom ujedinjenju: devojci su pripremili miraz i kućicu blizu da paze buduće mladence.
Prošlog avgusta došla je žena koja je imala cilj da podigne kulturni nivo na selu. Zato je okupila omladinu, otvorila dramski sekciju i odlučila da postavi tragediju „Romeo i Julija“. Bez ikakvih sumnji, Artem je bio izabran za Romaa, a ulogu Julije dobila je Alla.
Olena je dobila ponudu da igra u masovci, ali je zbog zauzetosti odbila. Artem je počeo da nestaje na probama, a Olena i on su se skoro prestali viđati. Alla je stalno tražila pomoć od njega u svemu što joj nije išlo, a on joj je pomagao. Ubrzo su Artem i Alla započeli vezu.
Postavljena predstava bila je odobrena od strane publike u mestu, pa su sa njom putovali po celoj oblasti. U novembru su Artem i Alla imali venčanje. Olena je napustila posao i otišla u grad. Tamo joj je pomagao ujak (brat njenog oca). Proleće je Olena rodila sina Gricu.
Uslovila je posao, i upoznala svog verenika sa složenim nemačkim prezimenom. Tomas je bio dobar čovek, lud za Olenu. Danas su srećni baka i deka. Imaju dve unuke koje su mnogo razmazili. Snajka to nije volela, želela je da ih vaspitava u strogoći. Artem i Alla su živeli u prestonici. „Glumica“ nikako nije planirala da ostane na selu.
Olena je to znala. I tako je prošlo mnogo godina. Olena već dugo nije bila kod svojih, a brat se preselio u mali grad blizu. Otišla je da poseti njega, a pre nego što je otišla, odlučila je da ode do roditeljskog groba. Olena je očistila oko groba, stavila cveće svakom i sela na klupu.
Iznenada je neko dotakao njeno rame… „Artem, sigurno on, ali kako!?“ – Olena je bila šokirana. – „Zdravo, lepotice-Leno, ni malo se nisi promenila,“ – rekao je nežno Artem, tonom kao da su se juče rastali, iako je prošlo 35 godina. – „Pozdrav. I ti si dobro očuvana.“ – „Ostario sam, ali me vuče rodni grad…“
„Roditeljima treba staviti dostojne spomenike, neka im je večna slava…,“ rekao je Ivan, a zatim je nastavio, „Znaš Olena, kao da živimo u gradu, sve je u redu, a osećam kao da sam sve pogrešno uradio. Kao da sam ceo život živeo pogrešno… S tobom me je ljubav nosila, osećao sam sigurnost, mogao sam da uradim sve. Sa Allom je bilo kao u blatu, vuče me dole… Ispostavilo se da je ljubav različita,“ nasmešio se. „Imam dobru platu, dobar posao, a opet sam za nju seljak.“
„Ne odgovaram joj. Osećam da sam život prokockao: nisam kuću sagradio, drvo posadio, sina dobio… Alla je neplodna… nije mogla da rodi,“ rekao je Artem s tugom i žaljenjem. „Čekaj,“ Olena je izvadila fotografiju, „pogledaj, ne liči ti na nekog?“ Artem je ostao bez reči, nekoliko minuta nije mogao ništa da kaže. Na fotografiji je bio on, ali u mladalačkoj odeći i sa drugom frizurom. „Zašto mi to nisi rekla?“ „Da li bi to nešto promenilo?“ Grisha je hirurg, zna da si ti njegov pravi otac, nikada mu nisam lagala.
„Uzmi fotografiju, tu je njegov broj. On te je zamolio da mu prenesem ako te sretnem. Možete da komunicirate i bolje se upoznate, to nije problem. Meni je vreme, sutra letim. Sreće ti, a ljubav, iako je različita, mi sami biramo…“ Artem je seo na klupu, uhvatio se za glavu obe rukama, kriveći sebe za sve…
